Galerija

David protiv Golijata

Lepo je kada čovek može da se ozari kao malo dete u trenucima kada to najmanje očekuje. To mi se, relativno nedavno, desilo sa piscem Malkolmom Gledvelom (Malcolm Gladwell) kada sam prvi put video njegovu prezentaciju na Tedu. Kada mi se tako nešto dogodi, onda, gotovo po pravilu, sve se odvija po principu vrha ledenog brega. Jedan mali, upečatljivi govor ili tekst ili film mogu imati tako jako snagu da me mogu trenutno zainteresovati i onda krećem na proširivanje teme. Odmah skočim do Vikipedije, JuTjuba i ličnog veb sajta da vidim šta je taj čovek još stvorio, koji onda vode ka Amazonu da se dočepam Kindle knjiga. Gledvel je izuzetno zanimljiv novinar i pisac, koji se bavi temama koje interesuju široku publiku, ali ih obrađuje na nove, sasvim neobične načine i to čini veoma studiozno prinoseći veliki broj detalja koji dokumentuju njegove teze. Pored toga Gledvel poseduje visoku nadarenost za pripovedanje, koju je višegodišnjom vežbom doveo do perfekcije. Taj čovek je u stanju da vam priča satima o tome kako statističari biraju ukuse sosa za paradajz, a da vam to nikako ne dosadi. To je zaista dar.

Ovde ću pokušati i vas da očaram ovim plodnim piscem, u nastavku teksta zakačiću transkript njegove poslednje Ted prezentacije uz zahvalnost Vesni Savić koja je sve to ljubazno prevela. Videćete veoma brzo da će taj čovek uspeti da preokrene vaša stereotipna viđenja stvari skoro na svaku temu, a ovog puta to će biti o poznatoj priči o Davidu i Golijatu.

Ako mislite da je David bio slabiji od Golijata, grdno se varate

Ako mislite da je David bio slabiji od Golijata, grdno se varate

Hteo bih da vam ispričam priču kojom sam bio opsednut dok sam pisao moju novu knjigu. To je priča o nečemu što se dogodilo pre 3000 godina kada je Izrailjsko kraljevstvo bilo tek u povoju. Radnja se dešava u oblasti zvanoj Šefela, u današnjem Izraelu. Razlog zbog koga sam toliko bio opsednut ovom pričom je to što sam mislio da je razumem, a kada sam joj se vratio shvatio sam da je uopšte nisam razumeo.

Drevna Palestina je, duž istočne granice, imala planinski venac. Isto važi i za današnji Izrael. Na tom planinskom vencu su svi drevni gradovi te oblasti, dakle: Jerusalim, Vitlejem, Hebron. Tu postoji i priobalna ravnica duž Mediterana, gde je danas Tel Aviv. Ono što povezuje planinski venac sa priobalnom ravnicom je oblast zvana Šefela, koju čini nekoliko dolina i planinskih grebena koji se prostiru od istoka ka zapadu. Kada pređete Šefelu možete da se iz priobalne ravnice popnete na planine. Ako ste bili u Izraelu znate da je Šefela otprilike najlepši deo Izraela. Prosto je divna, sa hrastovim šumama i pirinčanim poljima i vinogradima.

Ali, najvažnija je, ipak, istorija te oblasti. Ona je imala pravu stratešku funkciju, a to je da su njome neprijateljske vojske probijale put od priobalne ravnice, penjući se ka planinama, i ugrožavale ljude koji su gore živeli. Upravo se to dešavalo pre 3000 godina. Filistejci, najljući neprijatelji izrailjskog kraljevstva, živeli su u priobalnoj ravnici. Poreklom su sa Krita. I bili su pomorci. Jednom su se uputili kroz jednu šefelsku dolinu ka planinama, zato što su hteli da zauzmu brdsko područje blizu Vitlejema i da podele izrailjsko kraljevstvo na dva dela. A izrailjsko kraljevstvo, na čelu sa kraljem Saulom, očigledno čuje glas o tome, te Saul dovede svoju vojsku sa planina i suoči se s Filistejcima u Dolini Ila, jednoj od najlepših dolina u Šefeli. Izrailjci se tako ukopaše duž severnog grebena a FIlistinci duž južnog, te tako dve vojske nedeljama sedeše tu i gledaše se, jer su blokirane. Ne mogu da napadnu jedna drugu, jer da bi se napalo mora se sići sa planine u dolinu zatim se popeti na drugu stranu, i pritom se potpuno izložiti.

Naposletku, da bi se otkočila blokada, FIlistinci poslaše svog najmoćnijeg ratnika dole u dolinu, te on uskliknu, reče narodu Izrailja: „Pošaljite dole svog najmoćnijeg ratnika, da ovo rešimo samo nas dvojica.“

U drevnom ratovanju je postojala tradicija zvana duel najjačih. Na taj način su se rešavale rasprave bez upuštanja u krvoproliće velike bitke. A FIlistejac koji je poslat, njihov moćni ratnik, je jedan džin. Visok je nešto iznad 2 metra. Od glave do pete je okovan sjajnim bronzanim oklopom, i poseduje mač, džilit i koplje. Apsolutno je zastrašujuć. Toliko je zastrašujuć da nijedan vojnik izrailjske vojske neće da se bori s njim. To je prevelik rizik, zar ne? Nema šanse da i pomisle da mogu da ga savladaju.

Na kraju, jedina osoba koja sme da istupi je jedan mladi pastir, koji priđe Saulu i kaže: „Ja ću se boriti s njim.“

A Saul odgovori: „Ne možeš se boriti s njim. To je suludo. Ti si samo dečak. On moćni ratnik.“

Ali pastir ne popušta. Kaže: „Ne, ne, ne, ne razumeš, ja branim moje stado od lavova i vukova godinama. Mogu se boriti s njim.“

Saul nema izbora. Niko drugi neće da istupi. Tako da kaže: „U redu.“ I onda se okrenu i reče dečku: „Ali moraš nositi ovaj oklop. Ne možeš tek tako.“

Te on pokuša da pastiru da svoj oklop ali on odvrati: „Ne.“ Reče: „Ne mogu to da nosim.“ Biblijski stih kaže: „Ne mogu da ga nosim jer nisam navikao“, što znači: „Nisam nikad nosio oklop. Mora da si lud.“

Potom se saginje i sa zemlje podiže pet kamenova i stavlja ih u svoju pastirsku torbu te se uputi padinom da se suoči sa džinom. Džin uoči da mu se nekakva prilika približava i povika: „Priđi mi da tvojim mesom nahranim ptice na nebu i zveri na polju.“ To govori da bi se narugao toj osobi koja dolazi da se bori s njim. Kako se pastir približava, džin uočava da on nosi štap. To je sve što pastir nosi. Umesto oružja, samo pastirski štap, – uvređen je – i kaže: „Jesam li kakav pas da mi dolaziš sa štapovima?“

Mladi pastir izvadi jedan kamen iz džepa, stavi ga u praćku, zavrte njome i otpusti kamen da odleti, te pogodi džina tačno među oči – baš ovde, u ovu najslabiju tačku – i džin pade dole mrtav ili bez svesti, a mladi pastir pritrča i isuče džinov mač i odseče mu glavu. Čim videše ovo, Filistinci se okretoše i pobegoše.

Naravno, džinovo ime je Golijat a ime mladog pastira je David, a razlog zbog kog sam bio opsednut ovom pričom tokom pisanja moje knjige je to što se sve što sam mislio da znam o toj priči ispostavilo kao netačno.

David je u u toj priči pretpostavljen kao slabiji, zar ne? Taj izraz – David i Golijat – ušao je u engleski jezik kao metafora za neočekivanu pobedu slabijeg nad mnogo jačim protivnikom. Ali zašto Davida nazivamo slabijim? Zovemo ga slabijim zato što je dečak, mladić, a Golijat je veliki, jaki džin. Takođe ga zovemo slabijim jer je Golijat iskusan ratnik, a David je jedan običan pastir. Ali, najvažnije, zovemo ga slabijim jer ima samo – Golijat je prekriven modernim naoružanjem, sjajnim oklopom, mačem, džilitom i kopljem – a David ima samo praćku.

Hajde da počnemo od te rečenice: „David ima samo praćku“, jer je to prva greška koju pravimo. U drevnom ratovanju, postojale su tri vrste ratnika. Postojala je konjica – ljudi na konjima i sa kočijama. Postojala je teška pešadija – vojnici na zemlji, vojnici na zemlji u oklopu i sa mačevima i štitovima i nekom vrstom oklopa. Postojala je i artiljerija – iliti strelci, ali najvažnije – strelci s praćkama. Strelac s praćkom je osoba koja ima kožni remen za koji su zakačena dva kanapa, i u to se stavi projektil – kamen ili olovna kugla – u taj remen, i time se vrti ukrug, ovako, i onda se jedan kanap otpusti čime se projektil pošalje napred ka meti. To je David imao, i važno je shvatiti da ta njegova praćka nije praćka kakvu znamo. Nije ovakva, zar ne? Nije dečija igračka. Zapravo, ona je neverovatno razorno oružje. Kada David ovako zavrti praćkom, okreće je verovatno šest ili sedam puta u sekundi što znači da, kada otpusti kamen, on će leteti unapred velikom brzinom, verovatno oko 35 m/s. To je znatno brže i od loptice za bejzbol koju baci čak i najbolji bacač. Uz to, kamenje u dolini Ila nije bilo obično. Bilo je od barita, dvostruko veće gustine od običnog kamenja. Ako uradite balističko merenje zaustavne snage kamena ispaljenog iz Davidove praćke, videćete da je približno jednako zaustavnoj snazi metka iz pištolja kalibra 45 mm. To je neverovatno razorno oružje. Preciznost – iz istorijskih zapisa znamo da iskusni strelci s praćkom mogu pogoditi i osakatiti, ili čak ubiti, metu na razdaljni i do skoro 180 m. Preko srednjovekovnih tapiserija znamo da su strelci s praćkom bili sposobni da pogode pticu u letu. Bili su neverovatno precizni. Kada David nišani – a od Golijata nije udaljen 180 m, prilično mu je blizu – kada nanišani i ispali kamen ka Golijatu, on ima nameru i očekuje da ga pogodi u najslabiju tačku između očiju. Ako se vratimo istoriji drevnog ratovanja, naići ćemo na bezbroj primera u kojima su strelci s praćkom bili ključni faktor protiv pešadije u jednoj ili drugoj vrsti borbe.

A šta je Golijat? On je teški pešadinac i kada izazove Izrailjce na dvoboj, on očekuje da će se boriti sa istim takvim pešadincem. Kada kaže: „Priđi mi da tvojim mesom nahranim ptice na nebu i zveri u polju“, ključni deo je: „Priđi mi.“ Priđi mi jer ćemo se boriti, prsa u prsa, ovako. Saul isto očekuje. David je kazao: „Hoću da se borim s Golijatom“, a Saul je pokušao da mu da svoj oklop, jer misli: „Kada kažeš da se boriš s Golijatom misliš ‘boriš se prsa u prsa’, pešadinac na pešadinca.“

Ali David ništa ne očekuje. Neće se s njim tako boriti. I zašto bi? On je pastir. Čitav vek je koristio praćku da stado odbrani od lavova i vukova. U tome leži njegova snaga. I eto njega, pastira, iskusnog u upotrebi tog razornog oružja, kako se suočava s jednim gorostasom, opasanim oklopom od oko 60 kg i neverovatno teškim oružjem koje je korisno samo u borbi prsa u prsa. Golijat je kao glineni golub. Nema nikakve šanse. Pa zašto onda Davida nazivamo slabijim i zašto njegovu pobedu zovemo neverovatnom?

Postoji još jedna bitna stvar. Nismo pogrešno shvatili samo Davida i njegov izbor naoružanja. Suštinski smo pogrešno shvatili i Golijata. Golijat nije onakav kakav nam se čini. Postoje razne naznake u biblijskom tekstu, stvari koje su prilično zbunjujuće kada se pogleda unazad i koje nisu u skladu sa tom slikom moćnog ratnika. Za početak, Biblija kaže da Golijata do doline dovodi sluga. Nije li to čudno? Jedan moćni ratnik izaziva Izrailjce na borbu jedan-na-jedan. Zašto ga za ruku vodi neki, možda, mladić, na liniju borbe? Druga stvar, biblijska priča posebno beleži kako se Golijat sporo kreće, što je još jedna čudna stvar kada se opisuje najmoćniji ratnik do tada poznat čoveku. Potom je tu i taj neobičan podatak o tome koliko Golijatu treba da odreaguje kada se David pojavi. Dakle, David silazi s planine i očigledno se ne sprema za borbu prsa u prsa. Ništa na njemu ne ukazuje na to da će da se tako bori s njim. Ne nosi čak ni mač. Zašto Golijat ne reaguje na to? Kao da nije svestan šta se tog dana dešava. Tu je i čudna opaska koju uputi Davidu: „Jesam li kakav pas da mi dolaziš sa štapovima?“ Štapovima? David ima samo jedan štap.

Ispostavilo se da se tokom godina u medicini dosta raspravljalo o tome da li nešto stvarno nije u redu s Golijatom. Pokušano je traženje smisla u tim očiglednim anomalijama. Napisano je mnogo članaka. Prvi je objavljen 1960. u časopisu Medicinskog udruženja države Indijana, i pokrenuo je niz pretpostavki koje počinju objašnjavanjem Golijatove visine. Golijat je bio za glavu viši od svih vršnjaka u to doba, i obično, kada je neko toliko iznad proseka, postoji objašnjenje. Najčešći oblik gigantizma je stanje poznato kao akromegalija. koju uzrokuje dobroćudni tumor na hipofizi, a koji uzrokuje prekomerno lučenje hormona rasta. Tokom istorije, mnogi poznati džinovi imali su akromegaliju. Najviši čovek svih vremena bio je Robert Vadlou, koji je i dalje rastao kada je umro u 24. godini a bio je visok oko 2,5 m. Imao je akromegaliju. Pamtite li rvača, Džina Andrea? Bio je poznat. Imao je akromegaliju. Postoje čak i pretpostavke da je i Abraham Linkoln imao akromegaliju. Za bilo čiju neobičnu visinu to je prvo objašnjenje koje nam padne na pamet. A akromegalija ima izrazite propratne nuspojave, a prvenstveno se tiču vida. Kako se povećava, tumor na hipofizi obično pritiska vizuelni nerv u mozgu, što rezultira da ljudi s akromegalijom ili duplo vide ili su kratkovidi.

Kada su ljudi počeli da prave pretpostavke o tome šta nije u redu s Golijatom, rekli su: „Čekaj malo, on veoma podseća na osobu koja ima akromegaliju.“ To bi objasnilo mnoge čudne stvari u njegovom ponašanju toga dana. Zašto se sporo kreće i zašto do doline mora da bude u pratnji sluge? Zato što ne može da se snađe sam. Zašto uopšte nije svestan Davidovog prisustva, toliko da ne shvata da će ga pogoditi do poslednjeg trenutka? Zato što ga ne vidi. Kada kaže: „Priđi mi da tvojim mesom nahranim ptice na nebu i zveri na polju“, poziv ‘priđi mi’ nagoveštava njegovu ranjivost. Priđi mi jer te ne vidim. A kada kaže: „Jesam li kakav pas da mi dolaziš sa štapovima?“ On vidi dva štapa, a David nosi samo jedan.

A Izrailjci ga s tog planinskog venca posmatraju i misle da je on samo jedan veoma moćan neprijatelj. Oni nisu shvatali da je očigledni izvor njegove snage takođe izvor njegove najveće slabosti.

I u svemu tome mislim da leži jedna vrlo važna pouka svima. Džinovi nisu tako moćni kako se čini. A mladi pastir nekad drži praćku u džepu.

Hvala.

(Aplauz)

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 12 min 50 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “David protiv Golijata

  1. Povratni ping: Sea Shepherd | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.