Galerija

Patološki slučaj tviterašenja – Biljana Srbljanović

Zamislite sledeći nadrealni pejzaž. Svet nije sačinjen od gradova sa kućama, presečenim ulicama, po kojima žure automobili, ljudi koji žive i rade normalno. Ne, zamislite da je svet sačinjen od beskonačno mnogo trgova. Na svakom trgu, nalazi se ili sam čovek ili male grupe do dvadesetak ljudi koji nešto glasno pričaju ne samo između sebe, već uz to imaju i mikrofone i ozvučenja tako da veliki broj ljudi oko njih koji se tu mota, može i da čuje šta oni pričaju. I ne samo to, već bilo ko, bilo kad može da komentariše bilo kome na bilo koju temu i to opet preko ozvučenja da opet svi mogu da čuju šta je komentator rekao. Pa i na taj komentar opet može da odgovori ili neko sa trga ili neko oko trga ako mu se to hoće. Svako može da otpočne novu temu, ili da prekine pre vremena prethodnu ili da je završi. A povrh svega ti ljudi nemaju nikakvu predodređenu temu. Pa se onda brka sve i svašta. Priča se koja je boja laka za nokte kompatibilna sa spremanjem doktorata, da li je premijer države Srbije trebalo da se izvini preživelima na Kosovu jednog brutalnog policijskog napada devedesetih, ko će da ide u koji šoping da kupuje krpice, ko je kome pozajmio koju haljinu, ko je kome šta dao kao novogodišnji poklon, da li je pokolj u Srebrenici farsa ili istina, koje su starosne granice između muško ženskih partnera, da li je bitno ili nebitno kako se venčava vicepremijer Srbije, da li ženama u menopauzi treba da zaraste vagina iznutra, i tako dalje, i tako dalje, dakle jedno veliko izmešano blebetanje na stotinu tema bez kraja i konca, gde se mešaju u jednom nepreglednom šarenilu veoma bitne teme i pitanja sa potpunim trivijalnostima koje, ako su i bitne, bitne su samo na privatnom nivou između par direktno umešanih osoba. Sad, to samo po sebi i nije toliko strašno, uglavnom ljudi kada se skupe u kafiću uglavnom tako i govore, to je neformalna komunikacija, ljudi nisu baš disciplinovani u načinu ophođenja, tako da se takav nesklad može i oprostiti i uglavnom iz svega toga ostane jedno veliko ništa. Ljudi dođu, izbrbljaju se, dobiju svoju čašicu društvenosti i odu. Problem je kad na tu neformalnu komunikaciju dodamo mikrofone i samim protagonistima i dobacivačima sa strane. Eto, takav jedan nadrealni svet, izgleda vam smešno (barem se nadam) kada ga stavim u kontekst javnih trgova i mikrofona i zvučnika, no kada tome istom fenomenu dam jedno novo ime, na primer Tviter, onda se odjednom uozbiljite, e pa to nije isto, niko te ne tera da ideš da slušaš tviteraše. Međutim, dok je Tviter bio izolovana realnost, sa jednom sasvim drugom namerom, još nije imao neki bitniji uticaj. No danas, kada izgleda kao da te nema ako te nema na Tviteru, stvari postaju ozbiljnije, rekao bih opasne, jer brojevi ljudi koji to čitaju i pišu, a naročito broj poruka u opticaju se meri tako velikim brojem milijardi, da se ovim, više problemom, nego samo fenomenom moramo pozabaviti.

Da li je ovo delotvoran način borbe mišljenja?

Da li je ovo delotvoran način borbe mišljenja?

Možemo se pozabaviti na razne načine, ali ovog puta bih to učinio na jedan koji mene lično zanima više nego drugi. Biljana Srbljanović, poznata je po tome što pokušava na razne načine da se izbori za neko svoje mišljenje i pati intenzivno što najveća većina ljudi ne deli ni njene stavove, ni pogled na svet ni njen senzibilitet. To čini preko svojih drama, blogova, novinskih i TV priloga, javnih tribina i, na žalost, Tvitera. Šta ja mislim o njenim stavovima, potpuno je nebitno, to nije predmet ove analize (mada nije loše da pogledate i ovo). Ono što je mnogo bitnije je da Biljana ili živi u dubokoj iluziji ili nije dobronamerna. Kako se u dobronamernost drugih ne mođe apriori sumnjati, onda ostaje duboka iluzija. I, da se razumemo, ovo nije kritika 1 na 1, već pokušaj da se mnogi od vas „skinu“ sa Tvitera, da shvate da je bilo koji pokušaj emancipacije drugih preko ovog sredstva čista utopija, štaviše, rekao bih potpuno gubljenje vremena. To je zato što postoji dve vrste publike, ona prva kojoj se direktno obraćate, a tih je zanemarljivo malo, čak iako pišete 50 tvitova dnevno, koliko Biljana uspeva da piše (lično sam brojao nekoliko dana oko novogodišnjih praznika), jer šta možete postići obraćajući se malobrojnim monstrumima koji vam prete silovanjem i klanjem, ništa osim da se oni osećaju 5 minuta u centru pažnje. Ali postoja i ona druga, indirektna publika, oni oko trga što slušaju i povremeno dobacuju. Tek ta publika ništa ne razume, jer kako autor meša veoma ozbiljne teme sa totalnim trivijalnostima, i kako publika nema vremena, niti volje da ide na stotine i hiljade poruka u prošlost da poveže sve te niti ne bi li pohvatala tok misli, ostaje zbunjena sa polovičnim ili pogrešnim shvatanjem sve te gungule. Dakle, prvi malobrojni monstrumi su nepopravljivi, dok su drugi zbunjeni. Šta je rezultat? Dupla nula. Niko ništa nije ni naučio, niti se ovajdio. Nego danima, iz godine u godinu, i jedni i drugi, sede po kućama, grozničavo proizvode i troše Pavlovljevim refleksima šifrirane kratke poruke koje su pune slenga, psovki, arogancije svake vrste i nasilja.

Verovatno će odgovor biti, bolje išta nego ništa, na sve načine se treba boriti, sve čini i tako dalje i tako bliže. Sve sama opšta mesta. Ne, drage Biljane, to nije to. To ničemu ne služi. Ja da sam premijer ili vicepremijer ili predsednik države, ovakve države, sa ovakvim opozicionarima, ne bih se ni malo brinuo. Sve je to jedno veliko zujanje dosadnih muva oko glave, ako i toliko. Ogromna je razlika između pokušaja i rezultata. Trošiti ogromnu energiju, ali bez rezultata, nije vredno pažnje. Pa nismo valjda i dalje u osnovnoj školi, pa da nagradimo malu devojčicu što se trudila, pa joj damo dvojku. Nema toga, u svetu odraslih ili radiš ono što ima rezultate ili te nema, padaš. Ima li boljih načina? Pa, naravno da ima, biće toga u nekom sledećem prilogu…

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 25 min 15 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Patološki slučaj tviterašenja – Biljana Srbljanović

  1. Povratni ping: Biljana, verujte mi, ima za Rajka kapa | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.