Galerija

Ponos žena

Ako se neko upitao zašto je tako komplikovano, čak opasno po život, organizovati javnu i masovnu šetnju muškaraca i žena sa sklonošću da voli ljude istog pola, trebalo bi samo da se podseti da postoje neki problemi koji su mnogo rašireniji u društvu koji još nisu rešeni. Kako bismo očekivali da postoji tolerancija ili u čak prihvatanje homoseksualaca, kada još nismo prihvatili ravnopravnost žena, stranaca ili ljudi drugih rasa.

Odmah da iznesemo činjenice na videlo. Žene i muškarci nisu isti, biološki su veoma različiti i to ima veoma direktne i opipljive posledice na to kako ćemo pristupiti problemu. No, ta različitost ne može i ne sme da bude izgovor da problem ne rešimo, ali je, svakako, teško i nema brzih recepata.

Malala Jusafzai (Malala Yousafzai) može da bira da li će dobiti kiselinu u lice ili metak u glavu ako se odluči da ide u školu.

Malala Jusafzai (Malala Yousafzai) može da bira da li će dobiti kiselinu u lice ili metak u glavu ako se odluči da ide u školu.

U ovom tekstu, ne želim da govorim o ženama u Avganistanu ili Jemenu, gde je problem toliko izražen, da bih potrošio sav prostor samo na njihov položaj tamo i onda bih, bez želje, izostavio analizu problema u našem dela svetu, u Evropi. Ali čisto da ne zaboravimo, u tim i sličnim zemljama žena je, bez i najmanje preterivanja, rob. Dakle privatna svojina koja se može kupiti, prodati i maltretirati. To je osoba bez ikakvih prava, uglavnom se drži u kućama za potrebe razmnožavanja i poslove domaćice, a ako u školu ide, to je do onog nivoa da može da se snađe u prodavnici i da čita recepte za spremanje ručka. Sve preko toga je nepotrebni luksuz. Ali, dosta o tome.

Vratimo se nama. U našoj krasnoj Evropi postoje zakoni o jednakoj mogućnosti obrazovanja, zaposlenja i učestvovanja u naučnom, političkom i uopšte javnom životu. Međutim, iz ličnog iskustva vam mogu reći da sam intervjuisao stotine kandidata za prijem na posao u svojoj karijeri i među kandidatima je bilo i devojaka i žena. Kao prvo, zanemarljivo mali broj žena se uopšte prijavio za poslove koje sam ja tražio, a radilo se o informatičkim poslovima. Dakle, već u obrazovnom delu, žene su veoma slabo prisutne u informatici. Zato što su žene genetski slabije iz matematike i programiranja ili zato što od samog rođenja se devojčici priča da je za nju roza boja, dok je za dečake plava, da je za nju lutkica, dok je za dečake autić? Naravno da ima i genetske razlike, ali rekao bih da je taj razlog nesrazmeran proporciji informatičkih inženjera muškog i ženskog pola u opticaju.

No, tu problemi tek počinju. Više nego jednom mi se desilo da odaberem za neki posao ženu, jer sa svojim obrazovanjem i iskustvom sasvim odgovara zahtevima, ali se desilo da me onda pozove šef u četiri oka i naredi mi da izaberem muškarca sličnih karakteristika umesto žene. Naročito, ako je žena mlađa i još nije imala decu. Razlog je banalan. Svi smo mi ravnopravni i jednaki, ali kada je ekonomska računica po sredi, nema milosti. Pre ili kasnije, statistički, žena rađa decu. A to znači veoma dug period odsustva i fizičkog i mentalnog. Čak iako država pokriva trošak dugog odsustva, naročito u intelektualnim poslovima, naći zamenu je veliki problem. Posao programera traži duboko poznavanje problema i projekata na kojima se radi. Mnogo je lakše naći zamenu u fabrici ili na njivi, dakle u niskokvalifikovanim poslovima. Za programere je potrebno 3 do 6 meseci da neko uđe u posao. Ko će to firmi da nadoknadi? Niko. Dakle, muškarac ima biološku prednost i to poslodavci znaju.

Drugo, predrasude postoje skoro na svim nivoima. Više nego jedan šef za koga sam radio više ili manje otvoreno mi je govorio o svojim ubeđenjima u intelektualnu inferiornost žena. Čak moji šefovi nisu bili Hercegovci ili Crnogorci koji su sišli sa neke planinčuge do Zagreba ili Beograda. Ne, radilo se o veoma obrazovanim ljudima iz srednje, građanske klase.

Treće, na  vatru dodaje ulje i država. Sad, tu je već teže generalizovati, zato što zemlje Severne i Južne Evrope imaju prilično različite poglede i zakone. Na Severu postoji veoma visoka svest o važnosti problema, dok je Jug dosta zaostao. Pod Jugom mislim na Španiju, Grčku i Italiju, osim naravno na zemlje Balkana. Radi se o veoma kratkim rokovima odsustva pre i posle porođaja, o nedostatku jaslica, o verovatnoći otpuštanja zbog samog čina trudnoće, ili o neadekvatnom pokrivanju troškova tokom porodiljskog odsustva. Dok, na primer, u Severnim zemljama Evrope sasvim je normalno da i otac i majka uzimaju, na smenu, roditeljsko odsustvo koje traje od 6 do 12 meseci, potpuno plaćenih firmama. U Evropi se puno plače o beloj kugi, no kada se ljudi i odluče da rađaju decu, neke države umesto da to stimulišu, skoro pa da kažnjavaju, konkretnim zakonima, takve pokušaje.

Naravno, budimo iskreni, danas je sve bolje i bolje, nego kako je u Evropi bilo pre 50 ili 100 godina, kada žene nisu mogle u školu, nisu mogle da glasaju i bile su mnogo bliže Jemenu nego Norveškoj, ali početkom marta, kada se podsećamo Roze Luksemburg, treba da se podsetimo kakvo je stanje stvari. Daleko smo od Jemena, dobro, ali smo daleko i od neke realne ravnopravnosti.

Kako to ostvariti? Mislim da je najgori način prisiljavanjem ili uvođenjem kvota koliko se mora žena primiti na neko mesto. Ne, ako su države zaista ozbiljne i ako zaista žele da prevaziđu problem bele kuge, onda treba da finansijski nagrađuju firme koje primaju mlade žene, tako da će se firmama i te kako finansijski isplatiti da ih primaju. Naravno, samo za jedno dete, ne treba nikako zaboraviti na problem prenaseljenosti planete. Drugo, treba promeniti kulturu vaspitavanja. A kako? Pade mi na pamet Šarlo Akrobata, oni su sve to lepo rekli u pesmi „Ona se budi“ od pre 3-4 decenije.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 21 min 15 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements

One comment on “Ponos žena

  1. Povratni ping: Kafanska pevačica, jedan Hrvat, par novinarki i sudski veštaci kod Marića | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.