Galerija

Ni Bolonja, ni Lazanja

Ako imate dece, onda ste sigurno to lično doživeli, a ako ne, sigurno ste čuli neku priču iz vaše okoline. Radi se o avanturama dece u školi. Samo, mnogi prelaze preko toga kao da je to neminovna elementarna nepogoda, bez razmišljanja. No, hajde ipak da se pozabavimo, svi veliki problemi uvek počinju iz malih.

Naime, ova priča je o jednom đaku osnovne škole koji je dobio lošu ocenu na pismenoj vežbi u školi i došao je kući sav uplakan i ljut. Dijalog između roditelja i đaka je išao više manje ovako:

Đak: Mama, tata, dobio sam trojku na pismenoj vežbi, a sve sam znao, kako je to moguće? Bilo je pitanje o tome koje su razlike između crnogoričkog i listopadnog drveća i ja nisam napisao ništa.
Roditelji: Pa, zašto nisi ništa napisao? Da li znaš nešto o toj temi?
Đak: Naravno da znam i onda je krenuo 5 minuta da nabraja karakteristike, čak i mehanizme koji uzrokuju opadanje lišća kod jednih i neopadanje kod drugih.
Roditelji: Vidim da dobro znaš, pa što onda nisi odgovorio?
Đak: Pa, ne znam koja je razlika. Šta podrazumevaju pod razlikom?

Kad se činjenice samo sipaju odozgo, one lako iscure kroz pukotine.

Kad se činjenice samo sipaju odozgo, one lako iscure kroz pukotine.

Mislim, da je dosta očigledno da je đak nabubao gomilu činjenica sa 2 strane knjige i da je pitanje slučajno bilo da opiše jedne i druge, dobio bi čistu peticu, ali je vežba postavila ono pravo pitanje sa ciljem da vidi da li su đaci zaista razumeli o čemu se radi. Naravno da taj đak to nije razumeo. On, to uopšte nije znao, a bio je ubeđen da zna. Čak se i puno trudio da se pripremi. Sve je bilo uzalud. Puno truda bez rezultata.

Ne zvuči li vam to isuviše poznato? Koliko je bilo predmeta od prvog razreda pa sve do kraja fakulteta, gde ste dobijali dobre ocene i polagali ispite uglavnom zato što ste naučili prave činjenice i izdeklamovali ih i zatim zaboravili? Čak i kada se radilo o fakultetima prirodnih nauka. Ja se dobro sećam na ispitima iz matematičke analize čak, da su studenti učili mehanizme dokazivanja teorema kao recepte. Naravno, bilo je izuzetaka, u mojoj klasi je bilo dva, možda tri studenta (ja nisam bio jedan od njih) koji su apsolutno dominirali predmetima, ja sam išao da ih slušam kada su oni polagali raširenih očiju i sa osećajem direktne bestidne zavisti. Bili su nekoliko nivoa iznad nas, oni su realno znali potpuno suštinu svega što smo studirali. Za vreme predavanja, pažljivo su sve slušali, ali su zapisivali tek po koju rečenicu, dok smo svi mi ostali hvatali vredno beleške i pokušavali da upijemo što više možemo. Oni su imali jednu svesku za nekoliko predmeta i između retkih beleški napisali bi po koju pesmu ili nacrtali neki crtež. Na prvi pogled izgledali su kao najgori studenti, dok su na ispitima bili pravo zadovoljstvo i za nas u publici i za profesore.

Dobro, oni su bili genijalci, ali još važnije, verovatno su imali nekog učitelja ili nastavnika ko ih je pre fakulteta, mnogo ranije, naučio kako se uči. Mi ostali smo prolazili kroz školski sistem sa mukom. Čak i kada smo imali dobre ocene (a ja sam ih imao), najveća većina nas se seća đačke klupe kao 16 godina muke. I verovatno i zbog toga sam sve ove godine nakon škole proveo učeći razne stvari onim redom i ritmom koji se meni sviđao. Tako sam u tom individualnom studiranju došao i do knjiga koje objašnjavaju šta je suština obrazovanja. Suština se može svesti na samo 2 principa. Prvo, najbitnije je želeti učiti odnosno naći način da se podstakne radoznalost kod đaka, a drugo je da treba znati učiti. Jednom kada neko ima motiv i zna kako se uči, samo je pitanje vremena i bilo koja tema se može savladati. Bilo kada, bilo na fakultetu, bilo kasnije. Ko ima metod učenja, može da se upusti u sociologiju, čak iako je pre toga učio samo fiziku ili neko može da uči matematiku, ako se pre bavio samo biologijom.

Danas, čujem, studira se po bolonjskom sistemu, ja sam generacija koja je učila po starom, ne znam ni kako se zvao i ne osećam nikakvu nostalgiju za njim, pa bih ga nazvao, valjda Lazanja ili tako nešto. Mislim da ni Bolonja, ni Lazanja nisu dobri. I moju generaciju i mnogo pre mene, mučili su metodom iz perioda industrijske revolucije, kada se mislilo da su đaci posude u koje treba sipati znanje. Samo se ispostavilo da su đaci posude sa rupama, pa to što se sipa odozgo nekako brzo iscuri kroz pukotine. Prave škole ipak postoje, ali su retke i rade na potpuno drugom principu, na principu ličnog istraživanja, gde ocene služe samo kao pokazatelj da li smo nešto naučili, a nikako da bi se merila nečija inteligencija ili uspeh ili nivo zadovoljenja školskog programa. Koncept školskog programa, ma kakav on bio, je najgori od nekoliko loših koncepata lošeg školstva. Cilj obrazovanja bi trebalo da bude da se postane produktivan član društva koji može da se uhvati u koštac sa svakim problemom tokom života, tako što će redovno doučavati nova znanja za nove probleme, međutim, ono što se u lošim školama svih nivoa, pa i fakultetima radilo u moje vreme i pre mene i danas još više je da se meri koliko je student apsorbovao školski program.

Tema je složena i zahteva razradnju u nekoliko pravaca i blogerski format zahteva da sada prekinem i da se pozabavim produbljivanjem u sledećim nastavcima. Ovo je tek zagrebana površina. Ali u jedno sam siguran. Kad dođe političar, bilo na Balkanu, bilo gde u svetu i krene da obećava kule i gradove, ništa od toga nema. Kad čujem jednog da je prva tačka programa reforma obrazovanja od vrtića pa na dalje gde je poenta stvoriti samostalne misleće ljude, gde je bitnije naučiti decu kako se postavljaju pitanja umesto da im se serviraju neprestano odgovori, tada ću pomisliti da će se za 20 godina, koliko je novoj deci potrebno da krenu da delaju, zaista desiti nešto bitno. Uostalom, čovečanstvo je uvek oscilovalo između svetla i mraka isključivo kao posledica imanja ili nemanja pravog znanja. To što danas imamo blještave predizborne kampanje, to ništa ne znači.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 32 min 05 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Ni Bolonja, ni Lazanja

  1. Povratni ping: Idemo u školu na zabavu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.