Galerija

Naučnici su genetički mutanti

U viševekovnoj diskusiji u filozofskim, istorijskim, sociološkim i biološkim krugovima o pitanju rase u ljudskoj populaciji, dogodio se nekoliko puta veliki preobražaj. Dugo vremena se smatralo da su crnci i ostali nebelci fizički inferiorni u odnosu na belce. I ne samo to, smatralo se da homo sapiensi nisu jedna rasa, već da postoje varijante ili rase, dakle crnci, belci, azijati itd… Biološka taksonomija zaista koristi različitost genetičkih karakteristika da razdvoji rodove, vrste, rase itd… To je lako kada je razlika velika kao između insekta i ptice ili između ptice i sisara. To je mnogo teže kada su razlike male, a geni su uvek različiti. Različiti su u okviru čak jedne jedine rase, pa i porodice. Svaka jedinka, na kraju ima barem jedan gen različit od svih ostalih jedinki iste populacije. Štaviše, isti roditelji, isti otac i majka, kojima se geni svakako ne menjaju tokom života, prilikom svakog novog začeća potomka, osim u slučaju jednojajčanih blizanaca stvaraju uvek novo, genetički različito biće. Zato su braća i sestre slični, ali ne i isti. Dakle, biolozi imaju težak posao da normativno odluče koliko je različitosti dovoljno da se radi o 2 rase, a ne samo o bio-različitosti u okviru iste. (Uzgred, kada bi na ovom svetu bilo mnogo više ljudi nego sada, utvrđivanje očinstva preko gena bi realno moglo da se ponekad dovede u sumnju, jer bi, teorijski moglo da postoji više od jednog muškarca sa nezavisnim evolucijama koji imaju dovoljno sličnosti sa genima ispitanog potomka).

Da li svako može da postane Ajnštajn ili Bolt, a da nije genetički mutant?

Da li svako može da postane Ajnštajn ili Bolt, a da nije genetički mutant?

Dakle, deljenje na rase homo sapiensa je više administrativni nego objektivni problem. Kriterijumi za taksonomiju nisu i ne mogu biti jednoznačni. Samim tim se i menja pozicija biologa na to da li u okviru ljudske zajednice postoje rase. Paralelno sa tim, stvara se i nadgradnja, pa se na društveno kulturnom nivou, danas, smatra politički nekorektno uopšte evocirati ikakve rase. To se, doduše, može razumeti zbog veoma bliske istorije velikih agresija, ratova i eksploatacija koje su zasnivale svoja zlodela na rasnom opravdanju. Međutim, jedno je kultura, drugo je biologija. Biologija nalazi sve više razloga da ponovo uvede rase, ali koje su mnogo složenije i mnogobrojnije, dakle, ne crnci ili belci, već mnoštvo klasa ili rasa onih koji imaju predispozicije za određenim fizičkim sposobnostima. Na primer, mnogobrojna genetička istraživanja su pokazala da svi olimpijski šampioni imaju određen broj gena koji poraženi ili obična populacija nemaju. Dakle, ako se gnušamo nad dopingom, jer doping stvara predstavu o nepravednom takmičenju, genetička različitost je još dublja i nepravednija, jer doping možete da odlučite da „pijete“ ili ne pijete, ali gene ne možete da menjate, čak iako poželite. Atletičari koji stoje na najvišem stepeniku olimpijskih takmičenja su genetički mutanti. Naravno, tu je i mukotrpan rad, tehnika, ishrana, disciplina itd… ali bez nekih početnih gena, sve to bi bilo uzalud. Dva atletičara koja bi imala iste biografije i način treninga, samo jedan sa, a drugi bez određenih gena, nikada ne bi ostvarili iste rezultate. Naravno, kako je kultura veoma moćna, ako bi onaj sa inferiornim genima došao do nove tehnike za koju onaj sa boljim genima ne zna, mogao bi da pobedi, ali kada je kultura ista, različiti geni su veoma bitni.

Analogno problemu fizičkih aktivnosti, može se i mora postaviti i pitanje koja je veza između gena i mentalnih sposobnosti. Kako smo svi svedoci da živimo u paklenom svetu punom gluposti svih mogućih oblika, dubina i intenziteta, logično je upitati se zašto nam je tako i da li su vrhunski naučnici genetički mutanti koji stoje na najvišem stepeniku mentalnih olimpijskih igara sa zlatnom medaljom u mentalnim disciplinama i da poraženi naučnici ili obična populacija ne mogu nikada postati vrhunski naučnici iz analognog razloga zašto obična populacija to ne može u sportu. Dva genetički različita čoveka sa istim biografijama i školom neće stvoriti iste naučne rezultate ako jedan ima superiorne mentalne gene. Naravno, moguće je da onaj sa inferiornim genima nađe neki način obrazovanja koji će mu osigurati naučni uspeh, jer kultura je moćna i u mentalnim sposobnostima, ali kada je kultura ista geni su veoma bitni. Verovatno zato i tako raznorodan uspeh đaka u školama koje uporno vekovima ignorišu činjenicu da ne mogu svi sve da uče na iste načine i da nema ništa gluplje nego nadati se boljem rezultatu bez menjanja metoda edukacije. Preteravši malo, reklo bi se da su najbolji đaci oni čiji se geni slučajno poklapaju sa trenutnim pristupom masovnom obrazovanju u svakoj epohi ili oni koji imaju tako dobre gene da čak i najgore obrazovanje ne stigne da ih uništi, već ostanu jači i napuste škole i krenu sami da uče.

Očigledan zaključak svega ovoga bi bio, na prvi pogled, da se ne treba previše opterećivati nad nepostignutim uspehom u fizičkim ili mentalnim aktivnostima, jer nismo mi krivi za sopstvene gene, međutim, ništa pogrešnije od toga. Nature ili Nurture, dakle priroda ili kultura se najbolje mogu posmatrati kao dve ortogonalne, ali zavisne ose u koordinatnom sistemu, gde svaka ima svoj uticaj na krajnji uspeh, gde kulturna osa, naravno, zavisi od poznavanja početnih prirodnih parametara. Sve je samo pitanje kako se i koliko prepliću i koliko koja u datom trenutku pomaže ili odmaže. Da li to znači da bilo ko može postati Ajnštajn ili Bolt? Naravno da ne (ili barem veoma teško), ali je sigurno da mnogo veći broj ljudi može da učini mnogo više od onoga što je postigao, „samo“ kada bi znao kako da bolje iskombinuje svoje 2 dimenzije.

Sve ovo što govorim, nema za cilj praznu akademsku raspravu, nego da probudi mase koje se mire sa tim da je ljudska priroda nepobediva, agresivna, da je rat prirodno stanje, da su teritorijalnost ili nacionalizam neiskorenjivi itd… I ne samo to, evolucija prirode i naše vrste su pokazali da su kvantni kvalitativni skokovi ne samo mogući nego i relativno česti. Dakle, ako bismo našli pravu kombinaciju prirode i kulture, sasvim je teorijski moguće da stvorimo tako visoke skokove u našoj civilizaciji da neke od današnjih uobičajenih devijantnosti postanu zaboravljena prošlost, kao što se to desilo sa kugom ili tuberkulozom u fizičkom svetu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 50 min 25 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Naučnici su genetički mutanti

  1. Povratni ping: Slepi Sajdžija i programeri | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.