Galerija

Najgora noćna mora naučnika

Svi mi znamo kako funkcioniše naučni metod. Prvo se postavi neko pravo pitanje koje možda vodi ka nečem korisnom. To pitanje, uglavnom, potiče od potrebe da se reši neki konkretni problem, mada ne mora, može biti potproblem potproblema, tako da pitanje može imati veoma uski domen. Zatim se ponudi veliki broj hipoteza, što više, to bolje, odnosno kandidata za odgovore, i onda krenu da se kritikuju sa svih mogućih znanih strana sve ponuđene hipoteze, jedna po jedna, i ako jedna preživi i ako je dovoljno sveobuhvatna, onda ona postane teorija, ako ni jedna ne preživi, nastavljamo da tragamo za novim hipotezama ili promenimo početno pitanje. Dakle, neoborena hipoteza ili novonastala teorija su trenutne istine i kada se nađu novi dokazi koji bi je srušili ili dopunili, stara teorija neizostavno ostavlja mesto novoj teoriji. Afirmisani naučnici, naročito na javnim tribinama, politički korektno, sa jakom dozom usiljene demokratičnosti i mentalne širine, na sva usta, govoriće kako su svi srećni kada neko obori trenutne teorije i kada se nađu nove, jer se tada svima nudi prilika da unaprede svoje misli novim znanjima.

Da, u teoriji je to tako. U praksi, postoji rekao bih dva izuzetka ovom pravilu. Prvi izuzetak je da je oborena teorija vaša teorija, odnosno baš onog naučnika ili naučnog tima koji je prethodnu teoriju i doneo. Ne zavaravajmo se, naučnici su samo ljudi, sujetni i subjektivni, prilikom objavljivanja rezultata prethodne teorije, slikali su se za novine i televiziju, od sponzora dobili nove fondove za istraživanja, nove ljude, novi prestiž. Jednom kada neko drugi pomakne teoriju dalje, reflektor će zasijati nad glavom tog drugog, onda će taj drugi biti u centru pažnje. To boli. I subjektivno i objektivno. Subjektivno, jer sujeta uvek radi, objektivno, zato što gubite fondove. Dakle smanjujete objektivno mogućnost da vi ponovo nešto otkrijete. Za vas krenu da važe efekti negativne spirale, dok za novog konkurenta krene pozitivna spirala. Da li se onda treba začuditi što se neki naučnici ubiše dokazujući da je konkurentska teorija netačna? Naravno da ne. No, kako je metod oštar i ne zavisi samo od dva subjekta, sve to može samo da uspori, ali ne i da zaustavi nauku. Treći naučnici će analizirati hladne glave i jednu i drugu teoriju, i presudiće oni. Samo da se ne zavaravamo, neće oni presuditi zato što su većina, u nauci demokratija nema nikakvo značenje. Veliki broj trećih samo povećava verovatnoću da se dođe do nove istine. No, čak i da 99.99% svetskih naučnika se u nečemu složi i da sutra se pojavi jedan jedini novi koji sve to opovrgne, prethodna teorija koju je većina prigrlila sve jedno pada u vodu.

Da li nauka može da otkrije Krajnju Istinu?

Da li nauka može da otkrije Krajnju Istinu?

Pozabavio bih se sada i drugim izuzetkom. Ako je već neugodno autoru postojeće teorije da neko drugi stvori novu i bolju, zamislimo da dođemo do formalnog zaključka da nijedna naučna teorija nikada ne može da postane dovoljno dobra ili da objasni sve, da ne može da dođe do one Krajnje Istine. Tako nešto analogno se već dogodilo u matematici. Logičar Kurt Gödel dokazao je da u svakom netrivijalnom uređenom formalnom sistemu postoje istine koje se ne mogu dokazati, dakle istinite su, ali je nivo formalnosti zatvorenog sistema nedovoljan za taj dokaz, već su potrebni viši kompleksniji sistemi da se one dokažu. Taj dokaz, ta otrežnjujuća istina, postao je najgora moguća noćna mora velikog broja matematičara, koji su već sanjali o tome da naprave mašinu za automatsko dokazivanje svih mogućih teorema iz bilo kog aksiomatskog sistema.

U empirijskim naukama, za razliku od matematike, tako nešto se još nije desilo. Postoji i dalje vera u naučni metod, da se još mnogo toga, još mnoge istine mogu otkriti, pa u najboljem slučaju i ona krajnja. Trenutno ne postoji formalni dokaz da je Krajnja Istina empirijskih nauka nedokučiva. Verovatno zato što empirijske nauke i ne barataju ekvivalentima zatvorenih formalnih sistema matematike. Reklo bi se da one samim svojim razvojem neprestano, na elastičan način, dopunjuju istovremeno i svoje parcijalne istine i svoje domene. Možda je zato nemoguće ni dokazati ni opovrgnuti mogućnost empirijskih nauka da dođu do krajnje istine o „Svemu što postoji“. Ali zamislimo da se tako nešto ipak dogodi, da se rodi neki novi Gödel kome to pođe za rukom. Naučnicima će, zauvek, pasti mrak na oči, jer će se dogoditi najgora moguća noćna mora.

Moguća reakcija naučnika kada bi postojao dokaz o nemogućnosti otkrivanja istine

Moguća reakcija naučnika kada bi postojao dokaz o nemogućnosti otkrivanja istine

Šta onda sledi? Rekao bih 2 mogućnosti. Prva je da empirijske nauke nastave da se bave svojim aproksimacijama i postepenim poboljšavanjima bez pretenzija za Krajnjom Istinom, jer i to je sasvim dovoljno da se reši veliki broj konkretnih problema. Druga je da ljudski intelekt smisli neki novi mentalni metod. Istorijski gledano, religija (barem onaj aspekt koji je težio da objasni prirodu, a ne onaj koji se bavio moralom ili vlašću) bila je neka vrsta primitivnog naučnog metoda. Religiju su zamenile-dopunile alhemija, astrologija, vračarenje, dok su njih zamenile-dopunile fizika, astronomija i medicina, dakle moderna nauka. Da li to znači da je moderna nauka ultimativna mentalna disciplina? Možda da, možda ne. Ako ne, ako neki novi Gödel dokaže da ne, onda ćemo morati da se potrudimo da smislimo nešto još bolje i od nauke. Ako smo uopšte u stanju, ako uopšte naš um ima taj kapacitet. Možda na nekom drugom mestu ili dimenziji postoje drugačije inteligencije, koje se bave tom post-naukom, ili nečim što je N nivoa različito od ljudske nauke i možda takve inteligencije dominiraju Svemirom. A možda se nama ljudima, slučajnim procesima otrgne veštačka inteligencija kao derivat naše, ali koja ulaskom u nove dimenzije, uđe u nivo u kome post-naučne mentalne aktivnosti postanu moguće i možda one postanu dovoljne da dođu do Kranje Istine ili samo sledeći korak ka tome cilju. Post-naučno ne znači samo da dođemo do bolje teorije, nego da zamenimo samu srž metoda. Čime? Pa nemam pojma, da sam ta napredna, drugačija inteligencija, znao bih. Da li to uopšte postoji u Svetu Ideja? Zaista ne znam, ali je zanimljivo kao spekulacija.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 47 min 05 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka