Galerija

Pravda – nepravda

Kao i obično, ne bavim se dnevnim vestima, pa me je zato iznenadilo pismo koje sam nedavno dobio iz Srbije. Pismo je govorilo o tome da velike poplave haraju Balkanom i da ima mrtvih i da će verovatno uskoro biti i objavljeni dani javne žalosti. Naravno, na takvo pismo, odreagovao sam pročitavši novine iz raznih zemalja da vidim ko kako tumači te događaje. Pa evo i mojih komentara, mada je ovaj prilog samo inspirisan tim događajima, tema kojom želim da se bavim je pravda. No, krenimo redom.

Kao prvo, ovde na Zapadu gde živim, sve moje kolege sa posla znaju dobro odakle sam poreklom, a i u lokalnim novinama i televizijskim dnevnicima, video sam da se sasvim jasno govori o balkanskoj tragediji. Međutim, baš niko mi nije prišao ni jednom da me priupita oko tog događaja. Ne, pogrešili ste, ne radi se ni o rasizmu, niti o hladnoći samoživih Zapadnjaka, radi se o široko rasprostranjenoj ljudskoj osobini pod nazivom: „baš me briga šta je iza susednog brda“. Veličina ovog događaja nije toliko mala da se o tome ne priča, dakle, ko god gleda večernji dnevnik to mora da je čuo, ali nije ni toliko velika da bude kao Fukušima, pa da se svi interesuju i šalju SMS-ove da barem novčano pomažu. Balkanska poplava je zlo srednje veličine, dakle, idealna da je neko čuje i zaboravi pet minuta kasnije, jer ide na TV-u film ili utakmica posle dnevnika. Tako da kad se moje kolege vrate ujutru na posao, odavno su zaboravili na vest iz jučerašnjeg dnevnika. Sedi dole, niko da kamen nije bacao, to isto i vi radite, kad ginu rudari u Turskoj ili pogine 15,000 ljudi u zemljotresu u Kini. To nije ničija krivica, to je normalna ljudska osobina. Tragedija na ovom svetu ima tako puno, da ako bismo se emotivno uneli u svaku, onda bi zaista svo zemaljsko kopno nestalo od naših suza. Dakle, ne računajte na to da će se svet ganuti ili potresti, kao što se vi u takvim slučajevima ne potresate. Ako kapne neka pomoć iz EU, biće dobro, ali ne očekujte previše. Samo vas podsećam da vas Evropa ne mrzi zato što sada neće biti ucveljena.

Drugo, sve ovo što se dešava ima dva objektivna razloga. Prvi je da se ove poplave nisu desile prvi put, samo je ovog puta bilo malo žešće nego prošlih puteva. Razumem da u zemljama u kojima mnogo toga ne funkcioniše, građenje nasipa i čišćenje kanala se nisko kotira na listi prioriteta političara koji trče na kratke staze. Drugi je da se klima na ovoj planeti ubrzano menja i da se mnogo toga dešava i da nam velike poplave tek prete kao posledica otapanje ledenjaka. Dakle, ako vam ovo izgleda kao tragedija, to je tek sitnica prema onome šta će se desiti u narednih 50 do 100 godina, milioni će stradati. Naučnici se, širom sveta, već godinama upinju iz petnih žila da objasne svetu šta to znači globalno zagrevanje i koje će sve posledice biti i da je najveći krivac svega toga čovek i korišćenje fosilnih goriva. Tek je to zanimljivo ljudima, kotira se samo malo iznad turskog groblja. E dok vi pijete vaše pivo ispred televizora ignorišući realnu opasnost, tako voda nadolazi, tiho, ali sigurno.

Ima li načina da se pravda dogodi za naših života?

Ima li načina da se pravda dogodi za naših života?

Rezultat svega toga je da oni srećnici koji i dalje imaju čime da čitaju ovaj tekst će se naslušati Mocartovog Rekvijema u 3 dana javne žalosti, dok će s druge strane oni kojima je smeđa vodena sila pojela sve ono što su teškom mukom sticali ceo život sedeti ozebli pod ćebetom u nekoj sportskoj hali i primati pakete pomoći dok su još zanimljivi barem lokalnom stanovništvu, a posle toga, za koji dan ili nedelju, zaboraviće ih i Bog i ljudi i ostaće prosjaci celog života.

I tek sada dolazim do centralne teme ovog teksta, dakle do pitanja pravde i ima li nekog izlaza iz svega toga. Dakle, Balkan je ekonomski bedan, države nominalno nemaju ni za krede, ni za toalet papir po školama, otkud njima pare da pomognu svoj toj novoj sirotinji. Naravno, ako kapne nešto iz EU, pola će neko, uz put, to da stavi u džep, a možda polovina stigne i do onih kojima treba, no ako ne kapne, hoćemo li pustiti te ljude da skapavaju? Najverovatnije da, ali moglo bi se i mnogo bolje, štaviše, bolje da ne dođe nikakva pomoć, već da se bolje rasporedi ono čega na Balkanu već ima. Para uvek ima, samo dosta neravnomerno raspoređenih.

To me sve podsetilo na vreme najveće ekonomske krize kapitalizma tridesetih godina dvadesetog veka. Problem je bio rešen na dva načina. U Evropi su nastali Hitler i Musolini i sunovratili su svet, ako se to rešenjem može zvati. S druge strane u Americi, Frenklin Ruzvelt, jedan od najsposobnijih američkih predsednika ikada, rešio je problem Robin Hud porezom. Ali to nije bilo baš samo zato što je on bio pametan i uticajan, tome su malkice doprineli i Američka Komunistička Partija i mnogobrojni sindikati. Sindikati su tražili da se trenutno drastično oporezuju svi bogataši da se dovede radnikov položaj u kakvu takvu normalu, inače će biti štrajkovi od jutra do mraka, dok su komunisti bili još energičniji i zapretili da ako ne poslušaju sindikate, da će se oni pobrinuti da silom sruše čitav sistem. I tako je nastao Nju Dil 1, pa 2, pa penzija, pa nadoknada za nezaposlenost, i tako dalje.

Dakle, ako ćemo s reči na dela, već i do sada je bilo sasvim dovoljno razloga na Balkanu (i ne samo njemu) da se malo prelije iz debelih novčanika u tanke, sadašnjim vladama ova nova tragedija dolazi kao kec na jedanaest da sprovedu veoma nepopularne mere za tajkune, pa čak i poštene mega biznismene, a veoma popularne za narod.

Da li je to pravedno? Da li je pravedno da se mega bogatašima ni krivima ni dužnima nametne veoma visoko oporezivanje? Visoko znači i do 100% iznad neke svote. Naravno da nije, sa stanovništva Pravde sa velikim P. Pa nisu oni krivi za poplavu. Nisu, ali nisu krivi ni poplavljeni, a mora od nečeg da se živi, i onda hteli ne hteli, mora se uzeti tamo gde ima. Barem je to tako za nas koji ne veruju u zagrobni život i mislimo da sve što će se ikada desiti biti samo sada i ovde, nama je i te kako stalo da zadovoljimo ovozemaljsku pravdu sa malim p. A ovi ostali, neka se ne brinu, oni kad umru dobiće svoju satisfakciju. Dakle, sa potpunim mirom i čiste savesti, bez i trunke razmišljanja, uvukao bih ruku duboko u džepove današnjih veleposednika i uzeo koliko treba. Jedina misao koja bi me kočila bila bi praktične prirode, koliko im ostaviti da oni sami ne propadnu, naročito ako upošljavaju druge. A, ako bi se radilo o tajkunima koji su sve samo opljačkali i ništa investirali u neke nove prave biznise, kod njih ni ta misao me ne bi kočila. Naravno pitanje bi bilo kako odrediti brzo ko je tajkun, a ko samo pošteni biznismen i kome i koliko treba oduzeti. Problem sa pravnom državom je što može da nam zatreba 10 do 20 godina da se otkrije ko šta i kako, jer bogati imaju i dobre advokate i debele koverte za korupciju. Za 20 godina, siromasi su odavno mrtvi, dakle, pravna država je divno teorijsko rešenje, ali ne funkcioniše, suviše je sporo i sklono korupciji. Znam da sve ovo miriše na jednu groznu partizanštinu, ali ponekad se moraju načiniti kompromisi, makar stradali i nevini bogataši. Na kraju, bolje 10 nastradalih nevinih bogataša, nego milion žrtava što poplave, što svega što se desilo od devedesetih na ovamo. Ne smemo biti žrtve ni jedne ideologije. Komunizam je bio prazna ideologija, kada su nas ubijali u pojam da je sistem dobar, a da smo mi loši. Sada opet imamo ideologiju pravne države koja je u teoriji zaista dobra, ali u praksi ne funkcioniše, ali svi pune usta tom Pravnom Državom kao nekom novom Bogorodicom. Bogati moćnici uglavnom prolaze nekažnjeno ili budu kažnjeni kada bude kasno. Moramo naći neko rešenje u sredini, koje nije teorijski baš savršeno čisto, ali je efikasno. Čak čineći i greške i presuđujući nevinima. Uostalom, da se ne zavaravamo previše. Današnja pravna država čak ni u teoriji nije savršena. Ima puno primera, kraljevski primer je pridavanje velike važnosti iskazima svedoka očevidaca, kada znamo da, na primer, Saibaba, indijski šarlatan, uspevao je decenijama da vara stotine hiljade očevidaca i da ih uverava u svoje izmišljene moći. Ljudsko opažanje je veoma diskutabilno. Pa ne moramo tako daleko da idemo, pomislite samo na Dejvida Koperfilda, zakleli biste da je sve istinito što ste videli, a znate dobro da ništa nije. Eto, takvu jednu pojavu pravna država koristi kao jedan od ključnih elemenata u svojim procesima.

Naravno, nisam ja tu neki boljševik ili fašista, pa da krenem šakom i kapom da sudim, na prečac i na horuk, ali moramo drastično skratiti trajanje procesa, čak, ponavljam, i povećavajući greške sa jedne strane, ipak, ćemo ih smanjiti globalno, jer će se broj žrtava smanjiti sa strane nemoćnih, a oštećenih. Lako je biti idealista, mnogo je teže odlučiti se koliko kompromisa prihvatiti. To je prava mudrost i to jeste realno teško. No, to je sve sama teorija, ako se ljudi ne udruže u organizacije, kao na primer sindikate, niko ih ništa neće pitati. Setite se Ruzveltovog primera. Problem je u snazi, ne toliko u teorijskim pravilima. Ona su ionako, kako god okrenuli, aproksimativna, ne zanosite se da ste vi nešto teorijski super u pravu, niste, sigurno ima neko bolje rešenje iza ugla. Ali cilj i nije u teoriji već u praksi. Pokušaj ovo, pokušaj ono, pogreši, pa ponovo pokušaj. Samo ne sedi pod ćebetom i ne plači.

Ako želite da odslušate, prilozi počinju na 00 min 15 sek i 28 min i 20 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements