Galerija

Kula od Karata (House of Cards)

Odgledao sam, konačno, svih 26 epizoda, dakle obe sezone američke mega hit serije „House of Cards“, dakle, „Kula od karata“. Jako dobar scenario, uglavnom dobra režija, gluma, posebno Kevina Spejcija, očekivano visokog nivoa. No, najbitnije od svega je srž priče, poruka koju ovo delo nosi. A ta je, da u politici, nema dobrih junaka. Državama upravljaju zli ljudi koji se dele na više ili manje sposobne, ali svima su namere iste. Veoma racionalni, često jako motivisani, odlučni i istrajni, ali sa potpuno sociopatskim ciljevima.

Počnimo od kraja. Scena u kojoj Frenk Andervud, ulazi polako u ovalnu sobu Bele Kuće kao novi predsednike Amerike, a da niko nikada za njega nije glasao. Veštim manipulacijama i krimanalima svakog tipa peo se i došao na kraju do najvišeg mogućeg mesta. Pobednički se približava pisaćem predsedničkom stolu, čvrsto se na njena naslanja, pokazujući ogromno samozadoljstvo postignutim uspehom, dostizanjem najviše moguće vlasti na planeti Zemlji.

Bitna poruka serije je upravo ta, da je iluzija da političarima upravljaju bogati ljudi. Samo nesposobnim političarima možda. Andervud, više puta pokazuje na delima da je sila države jača čak i od privatnog biznisa koji ima desetine milijardi dolara i upravlja energetikom. U jednoj ključnoj sceni, Frenk Andervud obraća se energetskom magnatu, govoreći mu:

„Ti možda imaš sve pare ovog sveta, ali ja imam svo oružje ovog sveta“.

Dakle on ima zakone, birokrate, policiju, vojsku i zatvore na svojoj strani, a time upravljaju političari, ne biznismeni. Biznis može da koristi državni monopol za svoje interese, ali ne može da pobedi državu ako joj se suprotstavi. Slepa sila je na strani države, na strani političara, naravno, ako znaju da je iskoriste, a uvek se nađe neko ko to želi i zna.

Nije problem u ljudskoj prirodi, već u sistemu. Država privlači sociopate

Nije problem u ljudskoj prirodi, već u sistemu. Država privlači sociopate

Frenk, obraćajući se publici, govoreći direktno u kameru više puta tokom serije izjavljuje da je hladni pragmatičar, da je ponosni licemer i da je demokratija uveliko precenjena. Jako je bitno što se radnja odvija u srcu najveće svetske imperije današnjice, koja je nominalno demokratska i to što je ozloglašeni višestruki ubica, lažov, prevarant, manipulator, onaj koji neprestano zloupotrebljava službeni položaj, neprestano meša privatni i javno život, član nominalno progresivne Demokratske partije u Americi. To NIKAKO ne treba da da ikakvog povoda raznim Balkanskim banalnim idealistima da sad počnu da se bacaju drvljem i kamenjem po Zloj Imperiji Americi. Upravo suprotno, ko zaista želi da razume poruku ove serije, sasvim lako može da razume zašto su se međusobno tamanili Karađorđevići sa Obrenovićima, Brozovi za Karađorđevićima, Austro-Ugarske sa Rusijama. I da nema neke suštinske razlike između ovog ili onog političara. Sve je to jedno te isto. Sve su to racionalni, pragmatični ljudi koji znaju sa koje strane duva pravi vetar i koju struju treba pratiti. Juče nacionalisti, danas evropejci, juče demokrate, danas klijentelisti, pitanje je samo ko je koliko sposoban. Središnji problem svih tih pojava je monopolistička pozicija Države i njenih predstavnika koji su u svojoj suštini veoma uspešni mafijaši u najdirektnijem smislu. Oni koji to nisu, to su u u stvari sitni ili neuspešni  političari. Gde god postoji prevelika koncentracija vlasti, svaki takav sistem neminovno stvara zlo i postaje razoran prvo za svoje građane, pa na kraju i za samog sebe. Dakle, država, kao veliki koncentrtor vlasti, nikako ne pomaže dobrobiti i slobodi svojih građana.

U poslednjih nekoliko priloga govorio sam o prednostima anarhizma u odnosu na bilo koju državu, ali nisam dovoljno precizirao koju vrstu sponzorišem. Više njih se „kuva“ u istom loncu, pa često dolazi do zabune. Onaj koji ja mislim da ima smisla je onaj zasnovan na principu NEZAPOČINJANJA NASILJA i na principu SLOBODNE RAZMENE proizvoda, ideja, resursa, novca, kapitala, itd… Anarhizam koji ja ovde opisujem je večiti društveno-ekonomsko-naučni eksperiment koji sami ljudi neprestano čine spontano sami sa sobom. Dakle, nema ničeg apsolutnog što dolazi „odozgo“, ni boga, ni vojske, ni novca, ni zakona, ni škole. Sve se određuje „odozdo“ neprestanim pregovorima svih strana. I niko nikada ne započinje ni atentat, ni prevrat, ni invaziju, ni vandalizam, niti bilo šta slično. Metod ostvarenja je isključivo širenjem ideja i konkretnim življenjem propovedanih ideja. Ko misli da se jedna sila, kao na primer država može iskoreniti drugom silom, taj zaista živi u utopiji. Jedina prava promena je moguća promenom načina razmišljanja, uspostavljanjem boljih moralnih principa. Svakako, to će verovatno dosta duže potrajati, ali ako se ikada dogodi, to će biti trajna promena. To je možda najveći razlog zašto je ovaj anarhizam tako malo rasprostanjen, jer ko trči na kratke staze, a takvih je najviše, taj traži prečice, a one se uvek završe nekom primenom sile. To je upravo ono što se MORA izbeći po svaku cenu. Moralno je primeniti silu samo u samoodbrani.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 48 min 15 sek

Advertisements

One comment on “Kula od Karata (House of Cards)

  1. Povratni ping: Od Gavrila do Principa | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.