Galerija

Do eutanazije preko anarhije

Za neke od nas eutanazija je ekstremni čin pomoći nemoćnima u patnji. Za neke druge, to je ubistvo. Za nas koji podržavamo eutanaziju, tu nema ni malo sumnje. Mi smatramo da smo mi i samo mi potpuni vlasnici i svog tela i svih moždanih aktivnosti, oni drugi smatraju da je to neko drugi. To može biti hrišćanski ili muslimanski bog ili neka „Velika Prirodna Sila“ koja zna kome i kad treba dati ili oduzeti život i tako dalje. Kao što sam o tome već pisao, između nas i njih ne može biti dijaloga, jer oni uvlače u diskusiju imaginarna bića i koncepte koji samo za njih imaju neku vrednost i čije postojanje ničim konkretnim nisu dokazali. Neki od njih su teške varalice, neki su u sve to iskreno ubeđeni.

Kako onda rešavati te sukobe mišljenja? Kako gde. U većini zemalja ostaje slepa sila. Gazda propisuje pravila, a ko se ne slaže biće zatvoren, mučen ili ubijen ili svo to troje tim redom. U retkim zemljama gde ima demokratije, odlučuje se referendumom. I onda se ponavlja borba slična onim kao što smo imali (ili imamo, kako gde) za razvod braka ili abortus ili gej brakove. Međutim, postoji ogromna razlika i stvar nije ni malo simetrična. Ako u referendumu pobedi zabrana razvoda, pristalice zabrane će biti zadovoljne, dok se drugima nameće silom ostajanje u paklenim brakovima. Dok, ako pobedi dozvola razvoda ko je protiv razvoda i dalje može slobodno da ostaje doživotno u brakovima, ma kakvi oni bili, dok ostali mogu da biraju da li će ostati ili ne. U tom, drugom, objektivno boljem slučaju, sloboda izbora je zagarantovana i jednima i drugima.

Država ne želi da zaštiti živote. Ona samo želi da kontroliše što je moguće više. Oduzimajući vam pravo da umrete kad i kako vi hoćete drsko je mešanje u elementarnu privatnu svojinu nad samim sobom.

Država ne želi da zaštiti živote. Ona samo želi da kontroliše što je moguće više. Oduzimajući vam pravo da umrete kad i kako vi hoćete drsko je mešanje u elementarnu privatnu svojinu nad samim sobom.

No, može li se otići i korak dalje? Da li se zaista za svaku takvu odluku mora odlučivati na centralnom nivou, sa apsolutnim većinama, dugotrajnim i skupim i umarajućim raspravama? Zamislimo kada bi nestala ta centralna vladavina. Zamislimo da se pravila donose odozdo, i da postoje grupe ljudi koji se okupljaju na bazi protiv-razvoda i na bazi za-razvod. Ne moramo da se ubeđujemo vekovima i decenijama. Jedni će se okupiti oko jednih pravila, ugovora i privatnih sudova, drugi oko drugih. No, da li bi za svako neslaganje bilo moguće rešiti problem samoorganizovanim taborima? Ne, i to nije pitanje mišljenja, već logike. Recimo da se društvo podeli na one koji smatraju da je krađa ne samo dozvoljena, već da je vrlina i na one koji smatraju da je krađa nedozvoljena. Takvo društvo ne bi rešilo svoj problem, jer osobe iz 2 tabora, ne bi mogle da uspostave održiv odnos, jer onaj koji smatra da je krađa kriminal, trpeo bi nasilje od člana tabora gde je krađa vrlina. Dakle, ne bi mogli da žive u istom društvu, samo neki neprobojni fizički zid bi rešio problem, osim naravno ako bi se vrli lopovi obavezali da kradu samo između sebe. U slučaju razvoda ili eutanazije, pristalica eutanazije ne bi činio nasilje nad onima koji su moralno protiv nje, niti prema onima koji su moralno za nju, ali nisu još nikoga opunomoćili. Eutanazija je svesni i odgovorni dogovor-ugovor između 2 strane gde obe misle da je to pozitivni čin i gde jedna strana sasvim konkretno i formalno ovlašćuje drugu da u zadatim uslovima skrati bespotrebne muke bolesnom.

U realno slobodnom, nazovimo ga anarhičnom društvu, sasvim je prirodno i veoma produktivno lokalizovati pravila koja nemaju logičku kontradikciju, kao što je krađa na primer. Strana protiv eutanazije mogla bi da je svede na problem krađe (i dakle univerzalno zabrani) ako bi prikupila dovoljno materijala o tom imaginarnom vlasniku naših duša, ali u međuvremenu, zbog nedostatka dokaza, Logički Sud Pravde doneo je presudu da mi ljudi ostajemo jedini i nediskutibilni vlasnici svojih života, sa mogućnošću prenosa tog prava na druge u slučaju dobrovoljne odluke. Čekamo samo da to još i „ovčice“ shvate, ali ljudi bez principa gutaju ono šta propaganda plasira.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 48 min 00 sek

Advertisements