Galerija

Konačno sam shvatio šta je to blog

Kada sam počinjao sa blogom pre 4 godine, nije mi baš sasvim jasno bilo ni šta je to tačno, ni kuda sve to vodi, ni koja je svrha svega toga.

Danas mi se sve češće dešava da kad pročitam svoj neki stari prilog da se ne slažem sam sa sobom, što bi trebalo da bude negativno, međutim nije. Kako kaže ona stara poslovica, samo glup nikada ne menja mišljenje, to je normalno ne slagati se sa nekim svojim viđenjima iz prošlosti. Najčešće su u pitanju nijanse, stvari koje sam evoluirao vremenom, mada ponekad, mada mnogo ređe, naletim i na nešto što mi jako zasmeta.

Dakle, blog može biti mnogo toga, a za mene to je neka vrsta javnog dnevnika mog intelektualnog razvoja. Štaviše, pisanjem sam nabasao na potpuno nova ostrva u okeanu ljudskog znanja za koje ranije uopšte nisam ni slutio. Ponekad bih se nasukao na plitkim podvodnim stenama, ponekad bih uplovio u plave lagune intelektualnog zadovoljstva. I ne samo to, više nego jednom sam se osećao kao Kolumbo. Krenuo bih ka Indiji da bih nabasao na Ameriku. Upravo tako. Neke intuicije i prethodna znanja su me gurali na jednu stranu, napisao bih tekst i tek tada shvatio, čitajući ga, da pišem apsurdne stvari i da u stvari nisam nikada dovoljno razmislio o njima. Bacio sam nekoliko desetina priloga iz tog razloga. To na prvi pogled izgleda frustrirajuće, međutim, naprotiv, veoma je stimulativno jer je veoma dosadno pisati o stvarima o kojima se već jako puno zna. Možda su moji najbolji tekstovi, upravo oni, gde sam bio najtanji i gde sam više rizikovao.

Nadam se da u svojim kontradikcijama nisam nikada baš do ovog stepena dogurao

Nadam se da u svojim kontradikcijama nisam nikada baš do ovog stepena dogurao

Tako da ko čita i stare i nove tekstove, neizbežno će naići i na manje i na veće protivrečnosti. Ponekad me uhvati panika i impuls ka autocenzuri da bacam ili popravljam stare tekstove. Ali do sada sam uspeo da se uzdržim. Možda je korisnije čitaocima da prate i sam razvoj misli. Naravno, nekoga bi to moglo i da udalji sa ovog bloga, ali to je rizik ovog pristupa.

I to nije samo sa mnom, već i sa materijalom koji koristim da formiram svoje misli. Čitajući i analizirajući duže neke autore koji bi me prvobitno oduševljavali, vremenom bih pronalazio više nedostataka, pa čak i fatalnih grešaka u njihovom razmišljanju. I onda, da bih pronašao bolji odgovor, morao sam ili sam da razmislim ili još češće da konsultujem druge, bolje autore. Apsolutno se ne zanosim da ja mogu ponuditi neke sudbonosno nove poglede na svet, ali je zato jako bitno odlučiti kada da napustim neke autore. Bili su korisni do neke granice i onda moram da ih napuštam. Vremenom shvatam da su bili samo neizbežni relikti u razvoju svakoga koga zanima kako zaista funkcioniše ovaj svet. To još niko zaista ne zna, a tako je važno i, uz to, zanimljivo. Ali, dragi čitaoci, pazite se depresije. Ko zaista prodre do nekih istina, veoma lako može da se razočara, jer možda zna i gde bi trebalo ići i kako, ali ostaje osećaj nemoći. I sam se često osećam kao da preda mnom stoji zadatak da uteram slona u flašu. Živeti pod takvim teretom nije lako. Zato je potrebna ogromna samokontrola i biranje bitaka.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 49 min 05 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka