Galerija

Džabe vam je da miša ubeđujete da postoji Geteova poezija

Zoran je prilikom svoje interpretacije mog priloga „Neću boga ni Nebu ni na Zemlji„, u Zairu 718 dao svoje definicije agnostika i ateiste tako što je izjavio da agnostik nije siguran ni da ima, ni da nema boga, dok je ateista siguran da boga nema. Nije to baš tako. Slično je, ali dovoljno različito da se time posebno pozabavimo. Cilj mi nije samo da ispravljam „krive drine“, dublji cilj mi je da pokušam da dam racionalne razloge zašto je biti ateista moguće i zašto nam takva pozicija omogućava da živimo u dubokom duševnom miru.

Naime, u logici, kao odeljku filozofije, a naročito u matematičkoj logici koja je bitno postrožila i formalizovala klasičnu logiku postoji jedno veoma bitno pravilo. A to je da ko tvrdi nešto, taj i samo taj je u obavezi da tako nešto i dokaže. Razni teisti, svih mogućih varijanti, boja i stilova, od vajkada su tvrdili mnogo toga. Bilo je tu svih mogućih varijanti gazda, menadžera, savetnika i gurua. I svi oni, uključujući i hrišćanske i muslimanske pričice nalazili su se i nalaze se pred istim, ogromnim problemom. Da te svoje pričice, dokažu. Kažem pričice, jer te njihove tvrdnje ne mogu se nazvati čak ni hipotezama, jer njihovi autori neprestano daju nove definicije. Dakle, umesto da dokažu bilo šta, oni neprestano menjaju subjekte, objekte, relacije i nazive. Hipoteza bi bila kada bi barem neki deo tih priča bio stabilne prirode. No, toga nema. A da o teoriji i ne govorimo. Nešto da bi postalo teorija, mora barem da prođe kroz fazu hipoteze. Dakle, razne teologije nisu ni teorije, ni hipoteze, one jednostavno nisu ništa. Spadaju u često ponovljene kafanske priče, koje u raznim epohama ljudske civilizacije imaju svoje glasnije i tiše trenutke. Glasnije, ne znači i istinitije, već, samo glasnije.

Dakle, zašto sam ja ateista? Zato što sam potpuno siguran da bog „definisan“ kafanskim pričama hrišćana ili muslimana nije dokazan. Dakle, ja sam siguran da bog tako klimavo definisan i dokazan, ne može da postoji, jer te priče ne drže vodu na velikom broju nivoa. Jednostavno bilo koja logička provera tog sijaseta kontradikcija sve to obara sa lakoćom. Kada bi i ako bi ikada neki teolog dao definiciju i dokaz nekog drugog boga ili bogova, koji bi prošao kroz hipoteze i dokazni postupak, to bi bilo nešto drugo. U tom slučaju, takav bog bi bio dokazan i ljudi se ne bi delili na verujuće i neverujuće, već na one koji su razumeli dokaz i one koji nisu.

Agnostik je u stvari nedosledni ateista, koji nije dovoljno shvatio pravila dokaznog postupka. I ateista, kao i agnostik čeka bolje dokaze za boga (bez nekog nestrpljenja doduše), s tim što ateista, s pravom, u tom čekanju potpuno odbacuje prethodne teističke tvrdnje, ne ispoljavajući aroganciju, niti silu, nego jednostavno čisteći prostor od nedokazanih izmišljotina, od mentalnog đubreta, dok agnostik, nekako, politički korektno, dakle kukavički, tvrdi da ne može ni da potvrdi ni da opovrgne boga, zaboravljajući da u logici, samo autor neke tvrdnje ima obavezu da je dokaže. Publika nema nikakvu obavezu da dokazuje suprotnu tezu, već jednostavno da ukaže teisti na njegove nepravilnosti u dokaznom postupku kada mu se one ponude.

caution-slippery-slope

Dakle ateista je pasivna pozicija. To su jednostavno ljudi koji uspevaju da shvate logičku nedoslednost nekog teizma. Anti-teisti, s druge strane, su ateisti-aktivisti koji misle da teisti čine zlo svetu svojim kafanskim pričicama, pa aktivno propagiraju protiv teizma, jer su nezadovoljni samim činom odbacivanja teizma, pa se trude i drugima da to pokažu ako već spontano to nisu uspeli da shvate. No, ni jedno od ovo troje ne tvrdi da ne može da postoji neki drugi bog, kao što ne tvrdi da ne može da postoji Jednorog koji leti oko Marsa. Kada i ako to neko bude dokazao, tada će taj leteći Jednorog postojati.

Dodao bih još sledeće: za ljudski intelekt nebitno je šta postoji van našeg znanja, za nas stvari počinju da postoje, samo kada su nama logično dosledne. Analogno, za miša, Geteova poezija ne postoji, čak iako mi znamo da postoji, i možemo mi da uveravamo miša koliko hoćemo, on nema načina da spozna Geteovu poeziju. Ono što je nekome nespoznajno, to za toga ne postoji. Postojanje nije apsolutno, već relativno i srazmerno je spoznajnoj snazi svakog subjekta. Dakle, teorijski ateista može biti i miš prema teizmu, mada je verovatnije da je teista mačka koja vreba miša svojim pričicama, a moguće je da bog i postoji, a da ga nijedno ljudsko biće nikada čak i ne definiše, jer je van ljudske spoznajne moći. Ali to ne znači da u međuvremenu treba prihvatiti besmislene aproksimacije.

Zašto ateista može biti potpuno spokojan? Zato što niko ne treba da se oseća nemirno ili nezadovoljno ili uplašeno, ako se brani logikom i ako odbacuje nedosledne pričice. Nije on moralno kriv što se od njih brani, već onaj koji takve pričice izmišlja. Ako bi i postojao neki bog koga bi neko bolje definisao, pa čak i dokazao, taj bog bi mogao biti zadovoljan današnjim ateistima koji odbacuju trenutne teističke stavove.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 41 min 15 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka