Galerija

Kako znamo da je abortus moralan?

U jednome se potpuno slažem sa prethodnim papom, Benediktom 16. Izjavio je na početku svoje vladavine da nema ništa gore od moralnog relativizma. Moral zaista jeste objektivan i ne mogu postojati škole mišljenja. Naravno, sekularni, racionalni moral je ispravan, a njegov, hrišćanski, nije. Međutim, moram bolje da definišem šta to znači objektivan. To ne znači apsolutno tačan, već tačan onoliko koliko su tačna naša trenutna saznanja o prirodi u kojoj živimo. Moral nema nikakvog drugog izbora nego da direktno proizilazi iz nivoa naučne istine, ma koliko ona aproksimativna bila.

Ili tako, ili da nekoga poslušamo na veresiju. Ali zašto bi hrišćanski moral bio iole tačniji od muslimanskog ili od morala kluba književnika ili nekog udruženja pecaroša? Nijedna od tih organizacija ne nudi ništa objektivno, ništa što proizilazi iz objašnjenja sveta u kome živimo. A znamo dobro, šta kaže narodna mudrost „čast svakome, veresija nikome“.

Uzmimo abortus, kao primer za našu analizu. Da li je moralno odstraniti embrionalni pregršt ćelija, ako to vlasnici tog proizvoda dobrovoljno žele? Odgovor je objektivno potvrdan. Dvoje odraslih, mentalno zdravih ljudi, dobavljač semena i vlasnica materice, kao apsolutni vlasnici samih sebe, poseduju sve što proizvedu, pa i embrion. Međutim u ovom slučaju u nejednakom odnosu. Muškarac je manjinski vlasnik, jer njegov udeo u proizvodu je samo seme, dok žena nudi i svoje jaje i telo koje je izloženo riziku čak i smrti u slučaju nepovoljnog razvoja. Dakle, dvoje mogu da odluče da odstrane embrion. Ako se slažu, još bolje, ali ako se ne slažu, prevagnuće odluka većinskog vlasnika, potencijalne majke. Ne postoji nikakva moralna razlika između toga i odseći nokte ili cistu. I jedno i drugo nam pripada. Zašto je to tako? Zato što je moral vezan za sistem u kome deluje. Sva naša biološko medicinska saznanja nam govore da spljeskati jednog komarca o zid ne predstavlja nikakav moralan problem, jer se radi o biološkoj mašinici bez ikakve realne mogućnosti percepcije dobra i zla. Isto tako, ništa ne govori da ljudski embrion ima ikakva poimanja o dobru i zlu do određenog nivoa razvoja. Štaviše, verovatno su današnja pravila abortusa i prekonzervativna, jer moralni razvoj rođene bebe počinje više meseci nakon rođenja, možda tek negde oko 14. meseca. Dakle, po tome bi bilo moralno odstraniti i dete sve do tog uzrasta. Namerno koristim ovako brutalne izraze, a i preterujem, jer nas ovde zanima suština, ne političko korektan govor. Srna prohoda par sati nakon rođenja. To je njena priroda. Biologija ljudi je takva da se veliki broj funkcija razvija daleko kasnije, počevši od samog vida, pa na dalje. Kada god bio taj momenat, bilo da je to 6 meseci nakon spajanja semena sa jajetom, bilo da je to 6 meseci nakon rođenja, u svakom slučaju postoji trenutak kada se moralni mehanizam u čoveku uključi i tada to biće postaje vlasnik samog sebe i njegovi prethodni vlasnici, roditelji gube svako pravo vlasništva. Od tog trenutka, ko bi želeo da ga odstrani bi počinio ubistvo. A ubistvo je objektivno zlo, koje proističe iz kršenja prava svakog samosvesnog čoveka da poseduje samog sebe. Dobra analogija ovoga bi bila kuća. Ne može se zvati kućom zemlja iz nekog brda. Dok neko ne izvadi tu zemlju iz brda, dok iz nje ne ispeče cigle i dok ih malterom ne spoji u jednu drugu praktičnu strukturu, to brdo se ne može zvati kućom. I da ne postoje homo sapiensi na Zemlji, nijedna druga živa vrsta ne bi bila u stanju da napravi tu transformaciju. Za postojanje nečega nije dovoljan potencijal. Struktura je ta koja menja smisao atoma.

Estetika na delu. A treba nam etika

Estetika na delu. A treba nam etika

Sve ovo što sam rekao, važi danas, ali može da se promeni za 1 dan, 10, 100 ili 1000 godina u zavisnosti od toga kako se naša saznanja, dakle nauka, bude menjala. Ako bi se desilo da jednom utvrdimo da u svakom jezgru svake ćelije, u samoj DNK postoji i moralna samosvest, onda bi abortus objektivno bio ubistvo i nakon jedne jedine Plankove konstante nakon spajanja semena sa jajetom. Onda to ne bi bilo kao odstraniti cistu. To bi odmah bio zločin i to niko moralan ne bi ni želeo da uradi. Eto zašto naši moralni sudovi ne mogu da zavise ni od čega drugoga nego od našeg saznanja prirode. Naravno, moguće je da mi to nikada ne utvrdimo. Možda ćemo varvarski da nastavljamo da ubijamo sve moguće dvoćelijske moralne ljude, ali ne možemo se smatrati krivim da činimo zlo po nečemu što objektivno ne znamo.

Neko bi rekao da bi bilo bolje konzervativno se ustručavati od nekih akcija dok ne saznamo više. Možda duša zaista postoji ili možda zaista postoji moral u samoj DNK, ali skup koji se zove MOŽDA je beskonačan. Sve je moguće, ali bitno je samo ono što jeste. A jeste samo ono što smo mi sa svim svojim aproksimacijama do sada saznali. Kad kažem mi, mislim na trenutno važeće naučne teorije, nikako estetsko mišljenje svakog pojedinca. Dozvoljeno je ne poštovati zakone koje ni jedan čovek ne poznaje, kažnjivo je samo ne poznavati zakone koji proizilaze već iz stečenog znanja. Ako bismo se rukovodili skupom zvanim MOŽDA, naš život bi bio potpuno paralisan, jer bi bilo koja naša akcija bila potencijalno nemoralna.

Ja sam, lično, protiv abortusa u velikom broju slučajeva, prihvatio bih ga samo u slučaju silovanja ili otkrivenih urođenih mana u fetusu. Sa toliko puno ljudi koji žele decu, usvajanje, kada bi država skinula svoju kandžu sa toga, bi bilo jedno od efikasnih rešenja za sve majke koje ne žele svoju decu. Ali to je nebitno pitanje moje lične estetike. Etički, abortus je moralan, jer nije ubistvo i ko god ga želi, ima apsolutno pravo dok je još uvek vlasnik tog skupa ćelija. Nebitno je to što i ubistvo i abortus imaju istu spoljnu mehaniku. I vođenje ljubavi i silovanje imaju skoro istu mehaniku, ali potpuno različitu suštinu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 54 min 00 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka