Galerija

Mogu li siromašni do obrazovanja bez države?

Jedan od stubova iluzija o neizbežnosti države je to što brine o siromašnim ljudima. Naročito u školstvu. Prva primedba koju svaki skeptik postavi kada mu se predoči slobodno društvo je da će siromašni ostati bez obrazovanja.

Šta biste rekli kada bi vam neko rekao da možete da idete u osnovnu školu koja košta 40 dolara godišnje? Bez dolara ičije subvencije, bez budžeta i poreza, bez investicija privatnika. Čista ekonomska cena. Dakle roditelj plati za svako dete tu sumu i to je to. U to je uključena školarina, knjige i školski materijal. Dakle, „pun pansion“. Ne verujete. Kako je to moguće?

Ne samo da je moguće, nego se to i dogodilo u Engleskoj u 19 veku. Osnivači takve jedne škole zvali su se Džozef Lankaster (Joseph Lancaster) i Endrju Bel (Andrew Bell). Ah, već vidim da se cinično smejete. Da, rećićete, bilo je to $40 iz hiljadu osamsto i neke. Ne, ta suma je preračunata u današnje dolare uzimajući u obzir sve inflacije do danas.

U toj školi bilo je samo dva predmeta, engleski jezik i knjigovodstvo. Cilj je bio opismeniti ljude i dati im baze iz ekonomije da mogu da postanu mali preduzetnici i da mogu da nastave da uče sami iz knjiga tokom celog života. Dakle, dali su im hleb u ruke. Naučili su ih da uče i veštini pregovaranja i trgovine, ono što je fundamentalno za praktičan život svakog čoveka. Ali, kako je ipak moguće pružiti sve to za tako malu sumu? Zato što je odnos odraslih plaćenih zaposlenih i učenika bio jedan prema hiljadu. Naravno, kako jedan učitelj ne može da predaje tako velikom broju dece, uveli se hijerarhijski sistem od najstarijeg do najmlađeg, gde bi profesori podučavali samo najstarije, a sve ostalo bi se prenosilo preko piramide do baze. Stariji učenici su podučavali mlađe. U školi je uvedena lokalna valuta, važeća samo u njoj, koja se koristila za sve tranzakcije. Stariji učenici, predavači su se preko licitacije nadmetali ko će da bude predavač. A mlađi bi plaćali svaku lekciju pobednicima u toj valuti koja se zvala skrip i koja je proizilazila iz svote koje su roditelji plaćali godišnje. Dakle, od malih nogu, deca su već veoma praktično krčila svoj put ka znanju i optimizaciji troškova preko zakona slobodnog tržišta. Sve se time kupovalo, i stare knjige i lenjiri. Štaviše, često se nisu kupovale cele knjige već su se samo iznajmljivale potrebne stranice iz lokalne biblioteke, pa se čak i to delilo u okviru samo-organizovanih grupica da bi se još više uštedelo. U toj školi mnogo toga se nije učilo, a patriotizam i religija po najmanje. Jednostavno su bili van programa. Kvalitet obrazovanja garantovao je lični interes. Licitacije su određivale onog koji bi imao najbolji odnos cene i nivoa predavanja. Ko od dece nije bio zainteresovan išao je kući, a ko je bio željan znanja, i te kako je znao kako da bira starije učenike ko će da mu predaje. Ta deca su znala da cene školu. Za njih je tih $40 bilo veliko ko kuća. Uz to u toj školi je bilo zabranjeno fizičko kažnjavanje. U 19. veku. Ne, nije greška, dobro ste pročitali.

Džozef Lankaster, osnivač privatne škole za izuzetno siromašne

Džozef Lankaster, osnivač privatne škole za izuzetno siromašne

Uporedimo to sa današnjim državnim školama koje, u proseku, u SAD danas koštaju $14000. Dobro, tu se uči mnogo više od 2 predmeta, ali je kvalitet neverovatno nizak, a deca hronično nezainteresovana i veliko je pitanje da li je deci zaista potrebna sva ta gomila činjenica. Uz to mnogu decu drogiraju užasnim lekovima da bi navodno povećali motivaciju. Osim toga pune im glavu onim vrednostima koje državama odgovaraju. Ja se dobro sećam patetičnih priča o Titu i sankanju. Sećam se i marksizma i opštenarodne odbrane, dok danas, kako nas uči istoričarka Dubravka Stojanović, veliča se kult nebeskog naroda i srpske žrtve. Slična je stvar i u Americi i bilo gde drugde. Ljudi u Americi zaista podržavaju rat u Iraku i zaista veruju u boga. Da li je to čudno ako ih državna i crkvena kandža otme od malih nogu i krene da im puni glave svojom propagandom?

Znate li kako se završila priča o Lankasterovoj školi? Države su uvele obavezne javne škole od poreza otetom od ljudi pod izgovorom da one nude viši nivo obrazovanja, vrline i poslušnost državnoj administraciji. Zamislite, one čak nisu ni krile šta je pravi razlog zašto su nametnule svoje škole. Naravno, od tada su propale skoro sve privatne škole jer su javne škole navodno koštale 0. Navodno, jer se prava cena krila u porezu. Preživele su samo privatne škole za bogate.

Ja ne kažem da su 2 predmeta dovoljna i da škola mora da košta tako ekstremno malo, ali između $40 i $14000, našlo bi se tu mesta za mnogo nijansi sive boje, samo kada bi država dozvolila da nema poreza, a to bi omogućilo roditeljima da mogu da odluče da li će platiti privatnoj ili državnoj školi. Ovako, ne postoji nikakva realna konkurencija u školstvu. Državni monopol je neprikosnoven i to nije slučajno. Društvo u kome bi privatne škole mogle da uče decu šta deci treba, umesto šta državi treba stvorile bi slobodne ličnosti koje bi se zvale Marko ili Janko, a ne Srbin ili Amerikanac.

Nikad ne zaboravite, ne postoji besplatan ručak. Samo je oblik plaćanja različit.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1h 04 min 30 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Mogu li siromašni do obrazovanja bez države?

  1. Povratni ping: Reforma škole, kakva nam je potrebna? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.