Galerija

Čipovanje DA, ali zavisi za koga

Od kad znam za sebe, uvek mi je jako išlo na živce što moram da vadim lične karte i pasoše. Iako nikada nisam nikoga ni ubio, ni silovao, niti krao. Uvek sam se osećao kao gnjida što sam morao da vadim vize, što sam morao da dajem otiske prstiju ulazeći u neke zemlje, da me skeniraju i pipkaju po aerodromima, da skidam cipele ili kajš.

Ja kao slobodan čovek ne želim i ne treba da imam ikakvu obavezu da me iko legitimiše ili pretresa. Trebalo bi da mogu da idem gde hoću, kad hoću, koliko hoću. U bilo koji grad, bilo koje zemlje, da tamo kupujem kuće, automobile, da se zapošljavam gde i kako ja hoću. Samo uđem u avion i odem gde želim. Niko ne sme ni da pomisli da me kontroliše. Dok ne započinjem nasilje bilo gde, ja sam korektan pripadnik ljudske civilizacije na Planeti Zemlji. Na graničnom prelazu carinici preko daljinskog skenera, ako ne detektuju da imam čip jedino što im preostaje je da se nasmeše, požele mi ugodan boravak u neograničenom vremenu, a ja ne moram da im kažem ni ko sam, ni kuda, ni zašto idem. Potpuno je druga stvar ako ja krenem da započinjem nasilje. U tom slučaju sve se menja. Prokockao sam svoju šansu slobodnog i korektnog građanina i tada je moja moralna obaveza da može i treba neko da me legitimiše i kontroliše. Pa i da mi ugrađuje čipove. Čipovanje, da se podsetimo je nasilno umetanje čipa pod kožu ili bilo koji unutrašnji deo našeg tela, tako da je veoma teško ili nemoguće izvaditi ga. Taj čip bi sadržao našu identifikaciju i listu prekršaja, odnosno istorijat naših započinjana nasilja. Nemam ništa protiv da takav čip sadrži i GPS antenu, i da svi slobodni građani, oni koji nisu počinili nasilje, imaju aplikacije na svojim telefonima, kompjuterima, televizorima i na čemu god žele koje lociraju u realnom vremenu sve nasilnike. Dakle, princip je, maksimalna sloboda korektnim ljudima, totalna kontrola nad agresorima naših sloboda. Sa takvim aplikacijama, na primer, alarmi u našim kućama bi se aktivirali već i kad bi samo jedan takav čipovan prošao i na sto metara od naše kuće. Mogli bismo da baždarimo naše alarmne uređaje u zavisnosti od toga kakvi nasilnici prolaze. Ali ne samo to. Ako smo poslodavci, kandidat ne bi mogao ni da pristupi prijemnom intervjuu, jer bi agencija za posredovanje već imale podatke o nasilničkoj istoriji kandidata. Restorani, hoteli, aerodromi, železničke stanice, samoposluge ili rentijeri stanova, mogli bi da odlučuju hoće li uslužiti nekoga u zavisnosti od stanja na nasilničkoj listi bilo kog čipovanog.

Čik da se usudite da činite nasilje ako bi to trenutno moglo da sazna čitavo čovečanstvo i da nema brisanja prekršaja do kraja života

Čik da se usudite da činite nasilje ako bi to trenutno moglo da sazna čitavo čovečanstvo i da nema brisanja prekršaja do kraja života

Da li postoji neka bitna razlika između hrišćanstva i države? Hrišćani nas maltretiraju time da smo svi rođeni grešni i onda moramo da se tobože popravljamo i da na kraju života polažemo prijemni ispit za raj. Države nas maltretiraju time što moramo da im damo sve podatke o nama sa rođenjem i one nas kontrolišu čitavog života. A i pored toga, i jedni i drugi su veoma malo učinili u realnom smanjenju kriminala. Ako zaista želimo da primenimo univerzalni princip pravde, onda se svaki čovek rađa po definiciji bezgrešan i nije dužan nikom ništa. Tek nakon što se utvrdi da je nešto počinio, tek tada se represivno prevencijski sistem može i treba primeniti. Odavno je pokazano da su zatvori daleko manje efikasni u prevenciji nasilja nego drugi metodi. Preko čipovanja, a naročito davanja pristupa istoriji nasilja svim slobodnim građanima, a ne samo monopolima sile, kao na primer policijama, prevencija bi bilo potpuno zagarantovana. Voleo bih da vidim koji bi se racionalni čovek usudio da započinje nasilje, ako bi znao da bi to mogao da sazna bilo ko na ovom svetu do kraja njegovog života. Pitam se da li bi policija, čak i privatna, bila i potrebna sa takvom uzajamnom kontrolom svih građana nad svima drugima. Na nama je, kao i obično izbor. Dok smo slobodni i korektni niko nema nikakvo pravo nad nama, pogrešimo li, ulazimo u krug žigosanih. Neki žigosani bi mogli lako čak i od gladi umreti, stanovništvo bi moglo biti surovije i od najstrožijeg zatvora. Jednostavno tako što bi izopštilo nasilnike. Izopštenje je daleko najsurovija kazna, ali sa ogromnim preventivnim potencijalom. Sasvim bi bilo verovatno pretpostaviti da, vremenom, skoro niko ne bi ni čip imao, jer bi sama pomisao da postaneš žigosan čak i za najmanji prekršaj, nakon nekoliko generacija primene, bila nesnosna.

Zamislite moć koju biste imali čak i kao običan službenik, da vam je šef žigosan i da njegov čip ima stavku da je ukrao hiljadu eura iz kase prethodne firme gde je radio. Koliko bi autoritet tog šefa trajao ili koliko bi se taj šef morao truditi da povrati poverenje u novoj sredini znajući da svi znaju njegovu prošlost? Ko bi bio lud da krade u takvom sistemu?

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1h 03 min 20 sek

Advertisements