Galerija

Anarhija je metod, nikako kuvar

Ne bih voleo da iko stvori iluzije da je anarhija kuvar sa stotinama recepata kako rešiti sve probleme ljudske nesreće. Analogno, kada se nauka nakon vekova mraka (izuzev epizode u Antičkoj Grčkoj i epizode u Arapskom svetu pre pobede Islama) konačno izborila sa demonima ljudske iracionalnosti, ona sama po sebi ništa nije otkrila. Naučni metod nije nikakva garancija da se ikada išta otkrije ili da se Istini priđe i za milimetar. Taj metod, ipak, omogućio nam je znamo, šta ne treba da radimo i kako da radimo da ne budemo robovi sopstvenih predrasuda ili želja koje nemaju nikakve veze sa realnošću. Tako i anarhija, apriori, ne može da garantuje ljudsku sreću. Ništa ne može da garantuje sreću, ako to ljudi ne žele.

U početku, anarhija ili liberalizam, bili su zansovani na ovom motu "Ni boga, ni gospodara", ali kasnije su državni propagandisti to pretvorili u teoriju o društvenom haosu

U početku, anarhija ili liberalizam, bili su zansovani na ovom motu „Ni boga, ni gospodara“, ali kasnije su državni propagandisti to pretvorili u teoriju o društvenom haosu

Anarhija, dakle, kao i naučni metod je takođe metod, dakle put ka nekom cilju, a nikako, uputstvo za korisnike koje je dovoljno pročitati i primeniti. Anarhija, polazi od principa vlasništva nad samim sobom. Mi posedujemo svoje telo, svoj um, i sve što iz toga proizilazi. Dakle, ono što proizvedemo sopstvenim telom i umom ili što dobrovoljno razmenimo sa drugima ili što nekome platimo da bismo proizveli, sve to proizilazi in našeg prirodnog prava posedovanja nas samih. Taj princip, postoji, već u samoj prirodi i funkcioniše već milijardama godina. Bića, na razne način nastaju, nestaju i preživljavaju, isključivo preko tog principa. Ali se u prirodi, spontano veoma retko, skoro nikada ne primenjuje princip nezapočinjanja sile. Grabljivci svih vrsta redovno baziraju sopstvenu egzistenciju primenjujući silu tako što proždiru druga tela, otimaju izvore vode ili teritorije. Naše razumevanje uma tih „nižih“ bića je da nisu svesni svojih akcija, da to rade automatski, jer su obdareni primitivnim nervnim sistemom kojem je teško ili nemoguće da shvati da je primenjivanje agresije loše. S druge strane, mi ljudi, obdareni svešću, samosvešću, mogućnošću sinteze, analize, predviđanja i empatije, sasvim jasno možemo da shvatimo šta se može desiti kada se sila započinje. Naša priroda, koja je drugačija od prirode drugih poznatih bića, je takva da nam omogućuje (ali ne iziskuje) da odemo i korak napred. Na nama je izbor. Ako želimo da dominira životinjski deo naše prirode, jer na kraju, veliki deo naše prirode je upravo takav, mi to možemo i ako pogledamo ljudsku istoriju, tako smo uvek i živeli, ne mnogo bolje od životinjskog carstva. Ali, ako želimo da koristimo i druge aspekte naše prirode, naročito umne, možemo drastično da umanjimo smisao života kao puko preživljavanje. Do sada je bilo više pokušaja u tom pravcu, i bilo je progresa. Prelazak iz robovlasništva u feudalizam, pa zatim u kapitalizam, veliki su progres načinili. Međutim, državni kapitalizam, ili socijalizam ili komunizam, su koraci unazad, ili nedovoljni koraci napred. Kapitalizam je konačno oslobodio pojedince da mogu da se kreću slobodno, da biraju obrazovanje i profesiju, da biraju posao. Međutim protivnici kapitalizma često brkaju nasilništvo nekih kapitalista nad siromašnima sa samim kapitalizmom. Ako su neki kapitalisti, naročito u nekim epohama i zemljama bili (ili su i dalje) nasilni prema svojim radnicima, to je bilo zato što oni nisu verovali u princip nezapočinjanja nasilja, zato što su na jedan sofisticirani, indirektan način i dalje se ponašali kao zveri, proždirući svoj plen. Oni, su u svojoj suštini prikriveni robovlasnici. No, jednako tako u socijalizmu, kao i mnogim welfare državama danas, mnogi lenji i oholi ljudi ne žele ništa da rade, ili rade manje nego što su plaćeni na državnim jaslama ili čine velike štete pogrešnim radom, a kako u bilo kom zatvorenom sistemu uvek neko mora da plati ceh, ta šteta se socijalizuje. Neko drugi, ko je vredan i pametan mora da izdržava parazite. I to je, svakako, započinjanje nasilja. Ni jedno ni drugo nije dobro. Zlo se događa sa obe strane.

Ima li nešto treće? Naravno, organizovati društvo u kome ne postoji započinjanje sile sa bilo koje strane. Šta god iz toga proizađe, biće bolje od socijalizma ili welfare kapitalizma. Ako se bilo ko plaši da će, ukidanjem obaveznih poreza, siromašni ostati gladni ili neobrazovani ili bolesni, u stvari se boji da predominira životinjski deo ljudske prirode. Zar imamo tako malo vere u našu prirodu da jedini način da svi ostanu siti, zdravi i obrazovani je taj da moramo na silu da otimamo od onih koji imaju više? Ako je tako, ako bismo zaista u režimu potpune slobode bili maksimalni predatori bez milosrđa bilo koje vrste, pa onda i nije neka šteta da nestanemo kao vrsta. Barem lav ima izgovor da je primitivan. Koji je naš? Naš je izgovor taj da postoji jedan deo stanovništva, socijalno retardiran, koji uspeva svojom propagandom da ubedi i ostale da su svi takvi. Naša nesreća je da smo žrtve pogrešnih ideja. Naš um ima kapacitet za mnogo boljim, samo moramo da očistimo teren od pogrešnih stimulansa.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 44 min 40 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka