Galerija

Test licemerja, vašeg i vaših bližnjih

Ako ovo čitate, najverovatnije živite u nekoj državnoj demokratiji, bilo da ste na Balkanu, bilo u nekom drugom delu sveta. Glasali ste levo na prošlim izborima, ništa nije krenulo na bolje, štaviše, malo je još gore nego pre. Glasali ste desno, na pretprošlim, ni tada se nije ništa poboljšalo, sledeći put ćete glasati za levi centar, pa za desni centar, ali nešto vam unutra govori, da se opet neće poboljšati situacija. Dakle, glasanje je piši kući propalo i to vam je odavno jasno.

Onda se setite vašeg oca ili dede ili pradede, ili ste sami u tome učestvovali ili jednostavno pročitate neku knjigu ili pogledate neki ratni film i vidite revolucionare kako u milionima ginu za neke ideale, i na kraju umesto da pobede, da konačno postanu slobodni i produktivni građani sveta, opet formiraju neku novu državu koja sad više ugnjetava jedne nego druge, a ranije je ugnjetavala malo više te druge. Nakon francuske revolucije, kotrljale su se giljotinirane glave svih onih koji su bili protiv nove vlasti. Tako je bilo i u Oktobarskoj revoluciji u SSSR-u, a tako je bilo i nakon formiranja komunističke Jugoslavije.

Dakle, sa demokratijom – ne ide. Sa revolucijom – ne ide. Šta nam onda ostaje? Ostaje nam da spoznamo istinu i da živimo u skladu sa tim. A to će najverovatnije značiti da ćete čitati i pisati blogove, da ćete čitati pametne knjige, ulaziti u intelektualne duele sa neistomišljenicima, pomagaćete liberalne političke partije, rećićete da drugi ne treba ovo ili ono, da je nemoralno ovo ili ono. I šta će se promeniti?

Sa jedne strane, postoje oni koji veoma dobro znaju da se započinjanjem sile postiže mnogo toga u životu i dok god uspešno prelaze sa broda na brod u burnom moru, dok oni drže mač sa strane drške, oni će vladati i nema te reči i tog principa koji će njima promeniti mišljenje. Oni veoma dobro znaju da je za njih isplatljivije da maltretiraju druge, nego da to neko njima čini i već su dovoljno sociopate da su zaboravili da je moguće živeti i sarađujući sa drugima. Oni su izgubljeni, njima je vlast odavno popila razum. Vlast je mnogo strašnija i jača i omamljivija od najgore droge. Na svu sreću, njih je jako malo.

S druge strane, postoje i drugi, mi svi ostali sa strane gde taj mač seče. A mi ulazimo u intelektualne rasprave, ubeđujemo jedni druge, i sve to ostaje na apstraktnom nivou. Konverzija ljudi u slobodnjake je zanemarljiva i to traje već jako dugo. To nije delotvorno. Delimo se na robove, odnosno na žrtve propagande nasilnika i na one koji zaista misle da je svako započinjanje silo nemoralno, ali najviše što radimo je da diskutujemo između sebe. To se, na kraju, svodi na štrikanje, na sakupljanje markica, na nedeljni hobi.

Šta onda da radimo? Država je jaka, ima policiju, vojsku, sudove, zatvore, može nas poslati u rat, može nam uzeti dve trećine naših primanja, može nam uzeti dozvolu za rad. I uglavnom smo, pred svim tim stvarima zaista nemoćni. Naravno, uvek se nađe neki „romantičar“ koji se spali benzinom ili uđe u sukob sa organima gonjenja. Sve se to uvek tragično završi za te nesrećnike, a država svojom propagandom to još iskoristi da se pohvali kako se brine za red i mir.

Dakle, demokratija – nekorisna, revolucija – nekorisna, intelektualne rasprave – nekorisne. Boga da molimo, džabe je, ne postoji. Kome da se obratimo, šta da radimo, izgleda da je stvar bezizlazna.

Propaganda pada kao domine, samo ako znamo da gurnemo onu prvu. A to je najteže.

Propaganda pada kao domine, samo ako znamo da gurnemo onu prvu. A to je najteže.

 

Ipak, postoji jedan način, ako počnemo od nas samih i zove se izopštenje. Dakle potpuno isključivanje ljudi iz sopstvenih krugova, ali na ličnom nivou, nikada i nikako na apstraktnom nivou. Evo kako bi to izgledalo. Recimo da je se vratimo u 1989. godinu u SFRJ, kada je počelo ozbiljno da kuva i kada je rat već ozbiljno pripretio. Pozovete jednog po jednog sve bitne ljude iz vaših privatnih života na odlučujući razgovor. Ne tamo neke leve poznanike iz škole ili sa fakulteta, kolege sa posla, ili komšije sa kojima ste samo na dobar dan. To su nebitni ljudi. Svi mi imamo roditelje, decu, bliske rođake, po kog prijatelja i bitne poslovne partnere. Pozovete ih lepo kod vas na nedeljni ručak ili na slatko i vodu, na kafu, na kolače, šta god hoćete. I ispričajte im sledeću priču:

„Dragi, oče, majko, sine, ćerko, brate, striče, dragi druže, dragi poslovni prijatelju… znam da ti mene poštuješ i ja tebe isto tako. Između nas odavno postoji odnos ljubavi ili prijateljstva, ali moram nešto jako bitno da te pitam. Podržavaš li ti da neko upotrebi silu prema meni?“. Ako su to zaista pravi ljudi, odgovoriće „Naravno da ne, pa šta ti pada na pamet, pa ne dam ja tebe, sve bih za tebe učinio“. Odgovorićete: „Ako je tako onda bih hteo da ti kažem da ja neću da idem u ovaj rat. Niti je invazija u pitanju, niti okupacija, niko nas ne napada, ovo nije odbrambeni rat. Ne samo da ne mislim da idem, nego ću prestati da plaćam porez da ne bih finansirao njihovo oružje, povućiću pare iz državne banke, naročito devize, da me ne bi opljačkali i braniću se ako dođu po mene da me vode na silu. Znaš dobro šta će se desiti. Vojna policija će doći, prvo samo u opasačima, a onda i naoružana, krenuće da me vode na silu i oteraće me u zatvor, a ako se budem dobro branio i upucaće me. Da li ti misliš da ja to zaslužujem, da treba da me zatvore ili ubiju?“. Tu će nastati pravi trenutak oklevanja, jer ćete staviti svoje najbliže na test licemerja. Ako ste im zaista bliski i važni, ako vas zaista vole ili ste im dobar prijatelj, retko ko bi u tom trenutku mogao da kaže, „Da, neka te vode u zatvor i neka te upucaju“. Pokušaće da se izvuku, reći će da je to viša sila, da država mora da postoji, da su zakoni neophodni jer bi inače došlo do haosa, da ne može da radi ko šta hoće, da su ponekad posledice neprijatne. Nemojte im dopustiti da se izvuku tako jeftino. Insistirajte sa pitanjem. „Da li ti, Pero, Miko, Lazo, odobravaš, da li ti veruješ da je ta tvoja država toliko dobra i moralna da treba da upuca mene Marka zato što neću da učestvujem u ovom ratu?“ Personalizujte problem, tu je ključ svega. Ako pustite priču na apstraktnom nivou, ode sve u propast. I tu stvar mora da se prelomi. Ako kažu da se slažu da treba da vas zatvore ili upucaju, onda znate na čemu ste. A ako kažu da ne treba, onda ćete zauvek ubaciti ogroman crv sumnje u moralni integritet vašeg bližnjeg. Shvatiće konačno šta je prava posledica tog „legitimnog“ monopola sile zvane država. Onda će sledeće vaše pitanje biti, ako misliš da mene ne treba upucati, zašto misliš da bi trebalo Miku ili Žiku ili bilo koga drugog? I onda će se konačno odmotati i klupko vašem bližnjem, a vi ste proširili krug slobodnih ljudi. Sutradan će vaš bližnji u sličnoj situaciji postaviti to isto pitanje nekom drugom iz njegovog kruga bliskih. A, ako se, ne daj bože, desi da vam bližnji odgovori da podržava da vas država upuca zbog vaših uverenja, onda razmislite dobro kakve odnose mislite da imate sa njim. Jer ne radi se o apstraktnoj priči. Taj čovek na konkretno pitanje, u četiri oka, u prijatnom nedeljnom ambijentu uz slatko i vodu, izjavio je da podržava da vas država i upuca ako je to u interesu nacije, zajednice, društva, grada, bla bla bla. Da li biste realno tog čoveka ikada ponovo pozvali na nedeljni ručak, bi li biste slavili dečje rođendane, išli zajedno na izlete ili u bioskop? Ja čisto sumnjam. Čovek koji vam tako odgovori, on sam otpadne iz vašeg života. Štaviše, taj će vas verovatno i otkucati vlastima, izdati, pomoći da vas uhvate, ako ne i lično upucati, zavisi od okolnosti.

Dakle, ni demokratija, ni revolucija, ni intelektualne rasprave, samo moralni sud i ponašanje po idealima. Ako zaista verujete da je započinjanje sile pravo i realno i središnje zlo koje, kada bi nestalo, bi pretvorilo ovaj pakao od Zemlje u Diznilend, dovoljno je samo da postavite to ključno pitanje na pravi način pravim konkretnim osobama. Eto, to je dovoljno. Ako se nikada ne usudite da to učinite, ako mislite da je bolje to izbeći, da je bolje otići u lokalnu kafanu i tamo se fino iskukati sa drugarima iz sokaka kako je baš grozan ovaj rat i da ne bi trebalo ovo ili ono… Šta sledi iza toga? Ispred kafane već čeka vojni kamion sa ljudima sa belim opasačima i čekaju da vas odvedu, da vam utrape pušku i narede. „Pucaj brale, „. Ako vam je cilj da promenite svet, počnite od sebe i svojih najbližih, pa ma koliko to bolelo, bila to vaša majka ili rođeni sin. Ako je čak i vašoj majci iz čije ste utrobe izašli i koja je sve učinila da porastete i zaposlite se, važnija država od njenog deteta, šta vam drugo ostaje… Možete li vi ikada nakon toga da je pogledate istim onim očima kao pre tog pitanja? Da, moja majka je za to da me država upuca. Šta ja radim ovde još sa njom?

Dakle, izbor je na vama. Možete biti ovčica, žrtva propagande, a možete misliti i svojom glavom. Ako mislite i tu imate izbor. Ili ćete to koristiti za lični intelektualni prestiž, nadmetanje kome je veći sa ortacima iz kraja, ili ćete to lepo primeniti i pokazati drugima na ličnom primeru. Jedno je sigurno. Ako bi postojao dovoljan broj onih koji bi bili spremi i rođenog sina da se odreknu ako je njemu važnija država od sopstvenog oca, vremenom bi se srušila nasilnička propaganda kao domine. Nasilnici nikada nemaju dovoljno mačeva da nas sve vode u zatvore. Oni opstaju samo zato što im je dobra propaganda. Nije država jedina manifestacija zla. Da se sutra država zameni mafijom ili privatnom diktaturom, potpuno je svejedno. Gde god postoji monopol sile u bilo kom obliku, to je veliki uzrok nemorala i ljudske nesreće od robovlasništa do današnje demokratije. Eto sad znate, pa izaberite. Možete i vi biti licemeri, a možete nešto i da uradite. Ako izaberete vrlinu, možda izgubite nekog za koga ste mislili da vas voli, a ispostavi se da tako nije. Za uzvrat, dobićete ljude kojima je zaista stalo do vas i mogućnost da konačno živimo u društvu po ljudskoj meri.

Još jednom hvala čoveku koji je sve ovo inspirisao i koji je nepresušni izvor energije za mnoge od nas. On se zove Stefan Molinju (Stefan Molyneux).

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 27 min 15 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika