Galerija

Šta je to sloboda?

Da li uopšte postoji nešto tako veliko kao što je apsolutna sloboda? Kratak odgovor je: ne, ne postoji. Za nekog ko širi slobodarske, anarhične ideje, to je dosta nizak udarac. Kako to, promovišem ličnu slobodu na sva usta, a znam da sloboda ne postoji. Zato što znam da je sloboda ono što bi matematičari nazvali konvergentna funkcija. Ako x teži beskonačnosti, f(x) teži nekom konačnom broju. Teži, ali ne može nikako da ga dostigne.

Sloboda se može, analogijom konvergetne funkcije najbolje objasniti negativnom definicijom, sloboda je maksimalna težnja funkcije da smanji nivo neslobode, ali joj je nemoguće da je skroz istisne. Kako god definisali domen te funkcije, sloboda je uvek konvergentna. To je tako lako dokazati. Mi smo biološke mašine, sačinjene od materije koja odgovara zakonima materije. Mi smo zarobljeni, odnosno neslobodni da živimo bez vazduha, vode, hrane, zdravlja, prostora, vremena. Koliko god bili apsolutni vlasnici samih sebe, to smo uvek unutar domena nesloboda koje nameće naša biologija. Do skora je taj nivo neslobode ili prinude bio jako veliki. Živeli smo kratkim, jadnim, primitivnim, životom. Najveća većina odraslih ljudi je bila mentalno razvijena kao dete od pet godina danas. Nauka, emancipacija, neke umetnosti u zadnjih pet vekova dovele su do fascinantnih smanjenja naših prinuda. Danas letimo na Mesec, letimo na druge kontinente za manje od jednog dana, u džepu držimo uređaje sa pristupom svim znanjima ljudske zajednice.

Tako jednostavno i očigledno, a ipak pravimo se da to ne vidimo

Tako jednostavno i očigledno, a ipak pravimo se da to ne vidimo

Ako krenemo i korak dalje, ako ikada proradi jedan od Rej Kurcvajlovih snova, da recimo prebacimo naš um u kompjuter, nestaće prinuda vazduha, vode, hrane, bolesti. Ali će odmah nastati nove. Naš um će se trenutno naći u mogućnosti da igra ogromni Minecraft unutar tog računara. Ali ni tada nećemo biti skroz slobodni, jer ćemo zavisiti od komputacione snage računara u kome naš um stanuje, od energije kojom se napaja itd. Čak i kada bismo i to prevazišli i postali bestelesni energetski duhovi i iskusni korisnici tamne energije i njom se igrali praveći umetnička dela kombinujući zvezde i galaksije, opet bi negde naleteli na neku drugu prinudu, na primer, na broj dimenzija u Svemiru, ili da ne možemo da pređemo iz jednog Svemira u drugi ili bilo koji drugi limit.

Šta ćemo sa tim saznanjem?

Postoje 2 škole razmišljanja. Jedni se mire sa tom činjenicom i kažu, da ako je već priroda Svemira ta da uvek mora da postoji neka prinuda, zašto ne bismo živeli shodno tome tako da i sami donosimo nove prinude, a drugi misle da prinudu treba minimizovati, a slobodu maksimizovati, čak iako znamo da ne može biti apsolutna. Iz prve škole mišljenja nastali su svi mogući kolektivizmi, religija, komunizam, fašizam, demokratija. Iz druge su nastali individualizmi, dakle razne varijante anarhičnih društava.

U teoriji, kolektivizam može biti i pozitivan. Ako bi postojalo neko super inteligentno biće koje sve zna o svima, zna do zadnjeg atoma sve pojedinosti svake žive jedinke i zna tačno šta vodi ka sreći svakoga od nas i zna ko će, kada i kako da stupi u odnos sa bilo kim drugim uvek i čć-ćnepogrešivo, niko se ne bi bunio protiv kolektivizma. Postojala bi pravila kojih bi se svi držali, koje je doneo taj Super Car i svima bi bilo očigledno da ne mogu postojati bolja pravila. Videli bismo po svuda ljude sa osmehom od uva do uva, dan i nać, od rođenja do smrti. Živeo kolektivizam. Živeo drug Super Car.

Dok se ne pojavi takva persona, ostajemo mi jadničci sami sebi. Dakle, kako je objektivno nemoguće odrediti vrlinu celog društva bez Super Cara, dakle odozgo, hajde da probamo odozdo. Umesto da se zanosimo idejama da društvo može da reguliše sa koliko žena treba da se ženimo, koje droge da pušimo, koliko dugačke banane da proizvodimo, koliko džempera godišnje da ispletemo, ostavimo te odluke svakom pojedincu da odluči kako on to najbolje zna. Naravno, kako ljudi ne poznaju ni sami sebe, ni to neće biti garancija da ikada budemo srećni, ali je to rešenje pošteno i logično. Ne zanosimo se da znamo bolje od miliona individua. Koliko god mi svi lično bili neslobodni, daleko smo neslobodniji ako neko nameće svoja super pravila svima, osim, naravno, ako taj neko nije Super Car.

Ako slobodni ljudi nađu za shodno da se dobrovoljno udružuju, pomažu, da imaju zajedničke kase, poslove, stanove, magacine hrane, bolnice, … to će biti njihov pokušaj da povećaju svoju sreću, ali terati ljude da se udružuju i pomažu na silu, jer je to tako apriori dobro… videli smo dokle nas je sve to dovelo. Gde god se okreneš, ratovi po svetu. Dokle više taj kolektivizam?

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 53 min 00 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka