Galerija

Sport, rat i kapitalizam

Danas sam, slušajući Zair 739, naleteo na govor autora, bivšeg vrhunskog sportiste, Ljubodraga Ducija Simonovića. Za vas koji niste to odslušali, molio bih da to učinite, jer je bitno za razumevanje mog odgovora na njegovu tezu. Naime, Simonović stavlja u istu ravan sport, rat i kapitalizam.

Ako je ovo prvi moj tekst koji čitate, onda će vam moja reakcija biti možda iznenađujuća, ali pogledajte i mojih poslednjih dvadesetak priloga i videćete da zastupam veoma tvrdu varijantu anarho-kapitalizma. Dakle, protiv kapitalizma nemam ama baš ništa protiv, štaviše, mislim da je on trivijalno jednostavan, da je on manje bitan deo složenice, da je mnogo bitniji deo anarhija. Anarhija kao sistem organizacije društva preko čvrstih, jasnih i malobrojnih pravila, nasuprot demokratiji, komunizmu, socijalizmu, monarhiji, fašizmu ili teokratiji. Kada iz društva odstranimo svako započinjanje nasilja, ono što ostaje ljudima je da na neki način praktično žive. Kapitalizam je taj banalni sistem dobrovoljne razmene ideja, proizvoda i kapitala, koji služi na obostranu korist svih koji se upuštaju u te odnose.

O sportu loše misli i Džordž Orvel, ekspert za analizu ispiranja mozga

O sportu loše misli i Džordž Orvel, ekspert za analizu ispiranja mozga

Hajde da se pozabavimo tezom Simonovića. Sport jednako rat jednako kapitalizam, dakle sve isto. Potpuno se slažem da je bilo koji takmičarski sport sa pobednicima i poraženima trening i moguća uvertira u rat. Potpuno se slažem sa tezom da je pravi sport spoj duha i tela kao jinga i janga našeg bitisanja. I svi sportovi koji idu u tom smeru, dakle bez cilja da se drugi poraze, već samo da se mi sami poboljšamo su apsolutno dobro. Međutim, organizovati desetine, sa svojim desetarima, kao kapitenima timova, bio to fudbal, košarka, vaterpol ili tenis sa jedinim ciljem da se pobedi druga desetina ljudi, na prvi pogled izgleda banalno jer se radi o prebacivanju lopte po livadi ili po bazenu. No, to je samo pojavni deo. Suština takve vrste sporta je satrti protivnika. Pravila igre su takva da bi pobedila jedna strana, druga mora da izgubi. Dakle, igra sa nultom sumom. Sasvim je jasno da učiti ljude od ranog detinjstva takvim pravilima uveliko pomaže državama da u jednom trenutku promene dresove desetinama i da im umesto lopte daju puške i noževe i narede da ubijaju protivničke timove sa druge strane virtuelne krvave linije koja se zove državna granica. I potpuno se slažem da svi dokumenti o prvom svetskom ratu govore o nasmejanim ljudima koji sa pesmom na usnama srećno marširaju ka frontu. Naravno da je državna propaganda, što preko religije, što preko nasilne državne škole, što preko takmičarskog sporta, učinila sve da stvori male, tupave poslušnike spremne da na komandu zamene svoje rekete bajonetima. Ali, i pored toga, koliko god je pravilno biti protiv takmičarskog sporta, sport IPAK ostaje dobrovoljna aktivnost. Ipak niko ne sili ikoga da se bavi sportom. Dok je odlazak u rat, ipak, i pored najboljeg ispiranja mozga uvek propraćen policijom koja ubija ili zatvara one koji ne žele da poslušaju komandu.

Dakle, ukoliko je takmičarski sport zaista poligon za vežbu za rat, dakle veoma sličan, to što je dobrovoljan čini veliku razliku. Suštinsku razliku. Radi se o nepremostivom jazu. Čak i kada se radi o takmičenju. Isto je tako i sa kapitalizmom sa slobodnim tržištem. Zvučaću banalno, ali moram da ponovim staru dobru tezu, da kapitalizam nije igra sa nultom sumom. Ako jedan ima lonac, a drugi kozu i ako prvi više želi lonac nego kozu, a drugi više kozu nego lonac, doći će do razmene i u njoj će obe strane dobiti, nema poraženih. Ako nema tog OBOSTRANOG interesa do razmene nikada neće doći. Naravno, ako samo jedna strana želi razmenu i uperi pištolj u drugoga, ili pozove nekog siledžiju ili se dogovori sa državom da donese zakon da ovaj drugi koji ne želi razmenu, mora to činiti bez obzira, to nema nikakve veze sa kapitalizmom.

Naravno, zabrinuti kolektivisti bi odmah graknuli da proleter nema ikakav izbor pred moćnim kapitalistima i da je prinuđen da prihvata tuđa pravila bez ikakve pregovaračke snage. Proleter IMA izbor. Kao racionalno biće on uvek mora da zna, s kim se treba venčavati, koliko dece izroditi, ako uopšte može da ih izdržava, koliko i koje škole da završi, u kom gradu ili državi treba da živi. Naravno, racionalni proleter. No proleter zadojen komunističkom religijom ili hrišćanskom religijom ili besmislenim hedonizmom ili religijom državnog blagostanja (welfare state) gubi racionalnost i počinje da živi nerealnim životom, što je pogubno i za njega i za društvo jer kad tad, svaki sistem zasnovan na iracionalnosti mora da propadne. Naravno, položaj proletera je nezavidan, jer doći do pravih saznanja je veoma teško. Razne propagande na sve strane deluju veoma efikasno, pobeći od toga zahteva i višu inteligenciju i bolje obrazovanje. Da, da bi se bio racionalan pitanje je i genetike između ostalog.

Dakle, realni problemi zaista postoje, država, crkva, nacionalisti, patiote, levičarski romantičari danonoćno i besomučno rade na usađivanju pogrešnih ideja. Ali, buniti se protiv kapitalizma i težeći za njegovim uništenjem je jednako besmisleno kao kada bi želeli da iskorenimo lopove tako što bismo zabranili proizvodnju pajsera ili kalauza.

Istina je, u kapitalizmu postoji i takmičenje. I mislim da to buni Simonovića kada ga poredi sa sportom. U sportu takmičenje je cilj. U kapitalizmu je to samo jedna od tehnika, nikako cilj. Potpuno je infantilno misliti da je cilj kapitalista da pobede proletere. (koristim ovu makrsističku terminologiju jer se bavim kritikom levičarskih romantika). Cilj kapitalista je zarada, a za zaradu su potrebni klijenti i kada se kapitalisti bore za klijente, njima je bolje, ne gore. Naravno, ako bi neko umesto kompjutera nudio pisaće mašine, taj mora da izgubi. Ali to je i dobro i potrebno. Na kraju i klijenti i kapitalisti dobijaju tako što se eliminišu neracionalni ili prevaziđeni proizvodi. Kapitaliste se takmiče u nalaženju boljih rešenja za klijente, pa ako neko ne uspe taj mora ili da se preorijentiše ili doškoluje ili da radi za konkurenta koji je bio racionalniji. Kako bi ikako drugačije moglo? Niko od nas ne može ni da predvidi tehnološku budućnost, niti šta će tržište želeti. Neko mora da proba, pa i da propadne. Jer, ni klijenti sami ne znaju šta će poželeti. A i to se stalno menja. Naravno, uvek se može desiti da neko i pored svih najboljih želja načini previše grešaka i taj može da dođe i do bankroststva. Onda ostaje drugima da odluče šta da rade sa takvim ljudima. Racionalni ljudi znaju da takvim ljudima preti ili smrt od gladi ili će postati agresivni kriminalci. Racionalni ljudi znaju da se isplati pomagati takvim ljudima, jer je na kraju bolje i za njih da dobrovoljno odvoje deo svojih primanja za propale umesto da investiraju u jačanje monopola sile kao što su vojske ili policije. Jer, možda će ih one na početku zaštiti od gladnih kriminalaca, ali će vremenom i njima zagospodariti. Država je loš sluga i još gori gospodar.

Naravno, iracionalni postoje ne samo među proleterima, nego i među kapitalistima. Mogu i oni da odluče da razmišljaju kratkoročno tako da samo plaćaju policiju ne bi li se rešili siromaha. Ali sreća ili nesreća ovog sveta zasniva se na nivou racionalnosti. Nikako ne na postojanju ili nepostojanju kapitalizma. Pravi neprijatelj blagostanja ljudi su propagandisti, ne kapitalizam ili konsumizam. Kapitalizam nije moralna škola. Kapitalizam je običan pajser. Racionalna etika je naša moralna podloga svega.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 41 min 50 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka