Galerija

Deponija nas je održala, njojzi hvala

Da je istinu dovoljno izreći, mi bismo odavno svi bili pametni i učeni ljudi. Na žalost, uticaj raznih propagandi, ljudske samozaljubljenosti i još mnogo štošta velike su prepreke u prihvatanju novih ideja. Postoje mnogo pametnije i učenije knjige koje će opisati ovo o čemu ću da pišem, ali mislim da je ovo delotvornije. Pozabavimo se đubretom.

U demokratskom društvu, svi proizvode otpad. I o tom ozbiljnom problemu mora se neko veoma stručno i profesionalno baviti. Samo pitanje je kako. Postoje 2 načina. Prvi način, demokratski način, današnji način je sledeći. Demokratski izabrani predstavnici vlasti koristeći svoj „legitimni“ monopol sile, odluče da se neka specifična teritorija nekom otme i da to postane nova deponija. To je po kolektivističkim idejama i moralno i neizbežno, jer je cilj svake utilitarističke utopije da se maksimizuje dobro što većem broju ljudi, a šta je moralno, naravno, odlučuje država. Bilo tako, bilo preko referenduma, svejedno je, uvek tiranija većina nameće svoje odluke nemoćnoj manjini ili pojedincima. Ako imamo sreće da postoje teritorije koje nisu ničije, sve je u redu, ali radi se o pukoj sreći, ako nema, neko mora da „pukne“. Sva razlika u tome je kako taj neko puca.

Veliki broj svetskih gradova nema rešen problem otpada. Svi čekaju da to "tatica" reši. Nismo čak ni krivi, tako su nas vaspitali.

Veliki broj svetskih gradova nema rešen problem otpada. Svi čekaju da to „tatica“ reši. Nismo čak ni krivi, tako su nas vaspitali.

Da vidimo, kako bi problem deponije rešio individualizam, odnosno slobodno tržište. Kao prvo, treba videti šta je problem, problem je đubre, deponije su samo jedno od stotinu rešenja. I kada vam neko oduzme pištolj iz ruke, nekako nova rešenja se rode sama od sebe. Zamislimo da je svaki pedalj jedne teritorije u privatnom vlasništvu i da nijedna privatna đubretarska firma više nema gde da odlaže novo đubre. Preko interneta objave svom građanstvu kakva je situacija i objave konkurs da neko proda ili iznajmi svoju zemlju za novu deponiju. Recimo da to niko ne ponudi. Kako tržišna ekonomija, za razliku od one državno kapitalističke ne može da se pravi da realnost ne postoji, po tržišnim zakonima akcije i reakcije, svaka odluka ima svoju cenu. Dakle, u narednim satima, danima, nedeljama, pa zašto da ne, i mesecima, niko više neće odnositi đubre. Građanstvo će nastaviti da procenjuje situaciju. Neko će instalirati filtere za smrad na svoje prozore, neko će nositi gas masku, neko čak i zaštitna odela, neko će paliti đubre u svom dvorištu, u svakom slučaju stvar bi se brzo pretvorila u ekološku katastrofu. Sasvim je verovatno, da će svima dozlogrditi i nekome će pasti na pamet da krene da nudi pare ljudima ako mu prodaju lepo odvojeno staklo, drvo, plastiku, metal, biološki otpad itd… Dakle, što je nekome problem, u slobodnom tržištu punom racionalnih ljudi, nekome postane prilika za posao. Statistike su pokazale da u slučaju uspešne riciklacije, bude 90% do 95% manje đubreta. Štaviše, razne đubretarske firme koje su se ubrzo pretvorile u firme za reciklaciju će se takmičiti koja će skuplje, bolje, brže, tiše otkupljivati naš otpad. Riciklacija je elementarna potreba racionalnih ljudi, a ne dobra volja brižne države. Ljudi danas slabo recikliraju jer nisu direktno izloženi posledicama te odluke. Dok neko gaji iluziju da postoji neko ko mora da brine umesto nas samih, mi ostajemo razmaženi. A državi trebaju razmaženi, da uvek može da im uzima poreze zbog njihovog dobra i da rešava probleme umesto njih. Da bar rešava, ja sve ovo ne bih ni pisao. Isto kao što su crkvama potrebni naivci koji veruju u pakao, pa plaćaju popovima nadajući se tako da izbegnu pakao (stvar je komplikovanija od toga, ali ipak to je veliki deo istine).

Za ostatak nericiklirajućeg đubreta, vremenom, neko može da se odluči da zaradi skladištenjem daleko manje količine, ali ako se ni to ne bi desilo, postoji milion drugih načina. Može se izvoziti u neke druge gradove, može to nekom da posluži da napravi električne centrale, zašto da ne, možemo da napravimo i uređaje da sve to katapultiramo u Svemir.

Zvuči preterano? Pogledajmo samo šta možemo danas sa tehnologijom, a šta smo mogli kada je najgora kolektivistička organizacija svih vremena, crkva, gušila silom tržište ideja, i kada je ono uspelo konačno da se istrgne iz kandži, postalo je nauka. Nauka je empirijski najveći i najlepši primer slobodnog tržišta. Da smo odredili ministra za fiziku ili biologiju, ne bismo se pomerili od katoličke inkvizicije. Pustite ljude da ih nevolja natera da izraze svoju kreativnost i možda nađemo načina đubre čak i da jedemo.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 30 min 50 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika