Galerija

Magija slobodnog tržišta

U mojim mnogobrojnim diskusijama sa obožavaocima države, naletao sam na razne argumente, ali mi je nekako najbedniji onaj koja se svodi na nivo malog deteta, kada vaš protivnik želi sve nerealnijim uslovljavanjem da vas satera u ćošak. Svi roditelji, barem su se jednom našli u toj nemogućoj situaciji, kada bi vas dete pitalo sledeće:

Dete: „Tata, šta bi ti radio, kada bih te vezao u zaključanoj sobi za stolicu?“.
Tata: „Pa vikao bih i tražio bih pomoć“
Dete: „Dobro, a šta ako ti stavim maramu na usta, pa ne možeš da vičeš?“
Tata: „Pa odskakutao bih do prozora, razbio bih ga i pokušao da izađem.“
Dete: „A šta ako soba nema ni vrata, ni prozore?“
Tata: „Pa kako si me onda uveo u sobu?“
Dete: „Pa, … ne znam, zazidao sam prozore kasnije“

Itd. itd… znate dobro da tako možete da se natežete sa decom ceo dan, prvo bi izbacili vazduh iz sobe, pa bi onda postali vlasnici svemira, pa bi menjali zakone fizike, može to u beskonačno. E, na to se svode poneke moje diskusije sa ljudima koji ne žele da razmišljaju ni na jedan drugi način, nego da mora da postoji centralna „blažena sila“ koja odlučuje. Sa nekima i vredi diskutovati, naročito sa onima koji su realno zainteresovani, samo nisu imali prilike ili sreće da se susretnu sa boljim teorijama, međutim postoje neki koji nalaze zadovoljstvo u tome da se raspravljaju. Takve treba da ocenite i ignorišete.

Evo jednog primera:

Državna granica je krvava linija koja svojom geometrijom opisuje dokle su dva anđela smrti iz ne tako davne prošlosti uspela da sateraju jedno drugog. Uvek se toga podsetim kada ih prelazim.

Državna granica je krvava linija koja svojom geometrijom opisuje dokle su dva anđela smrti iz ne tako davne prošlosti uspela da sateraju jedno drugog. Uvek se toga podsetim kada ih prelazim.

Državoljubac: „U tvom svetu u kome je sve privatno, složićeš se da neke stvari nikada to ne bi mogle da budu, primarne potrebe naročito. Eto, voda, na primer, ona mora biti državna“.
Ja: „Ne, zašto, ko ti je to rekao, zašto voda ne bi bila privatna? Čovek investira u bušilice, u bunare, u prečišćivače, u vodovod, sve to papreno košta, plaća radnike, zašto ne bi naplaćivao?“

Državoljubac: „Da, ali on di dizao cenu kako se njemu sviđa, dok država drži tarife pod humanom kontrolom“.
Ja: „Kako to misliš dizao cenu po volji, pa ne postoji jedan jedini izvor vode, ima puno konkurenata, koji jedva čekaju da on digne cenu, drugi će preći kod njega“.

Državoljubac: „Dobro, ali zamisli da stvarno postoji samo jedan jedini izvor, tada bi stvarno mogao, monopolom da drži cenu visoku po volji“.
Ja: „Ne izgleda li ti to malo preterano, kao argument, kao konstruisan primer. Gde si ti video kod nas u Evropi od toliko reka i jezera i podzemnih voda da bilo gde ima samo jedan izvor?“

Državoljubac: „Da, ali zamisli negde u pustinji u Africi, da je oaza privatna, tu bi, priznaješ cena vode bila basnoslovno visoka“
Ja: „Pa dobro, zato u pustinjskoj Africi niko i ne živi, jer uz toliko malo vode, nema života, taj bi biznis propao veoma brzo, jer tu vodu niko ni džabe ne bi hteo, ljudi bi otišli i živeli negde drugde.“

Državoljubac: „Da, ali ne mogu da odu, jer postoje državne granice i u toj celoj državi, ima samo jedan izvor i on je privatan. Tada bi privatnik mogao zlatom da naplaćuje vodu.“
Ja: „Dragi, državoljupče, upravo si dokazao moju tezu, država je pravi problem jer silom koči civilizacijski napredak namećući državne granice. Dakle, to bi bila klasična sprega između privatnika koji svoje nasilje uspostavlja preko monopola države, koja oružjem ne dozvoljava svojim građanima da odu negde drugde. Samo monopol sile može da smisli tako ogavno pravilo da mirni ljudi koji nikada nisu počinili zlo drugom moraju da ostanu zatočeni u zatvoru neke granice. A siledžije se nalaze sa obe strane i sa one odakle želite da odete i sa one druge strane kuda ste naumili. I naravno, to je, kako države tvrde, uvek za naše dobro.“

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 37 min 15 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika