Galerija

Božićno primirje

Danas je 25. decembar 2014. godine, barem tako tvrdi julijanski kalendar crkava u svim zemljama okupiranim Istočnim Hrišćanstvom. Božić je. I velika godišnjica. Tačno pre 100 godina za Božić 1914. godine na Zapadnom frontu tokom Prvog Svetskog rata dogodilo se čudo. Ili barem je tako to tvrdio pisac teksta od pre 40-50 godina, a ja sam sve to saznao kao redovni slušalac anarhističkog radija FreeDomainRadio.com koji vam od sveg srca preporučujem.

Naime, tog jutra 1914. godine, prvo su se začule Božićne pesme u nemačkim rovovima, glas je dolazio i do britanskih i do francuskih rovova u zavisnosti od zemlje gde su se bitke vodile, jer tog dana, utihnuli su topovi, mitraljezi i granatiranja. Francuzi ili Britanci, nisu razumeli reči, ali su veoma dobro prepoznavali melodiju. S obe strane virtuelne krvave linije zvane državna granica, uvek su se pevale iste pesme, samo na različitim jezicima. Zato su, ubrzo nakon Nemaca, zapevali i Francuzi i Britanci. Kako su minuti odmicali, polako su vojnici sa obe strane ostavljali svoje puške u rovovima i kretali u susret jedni drugima u zonu ničije zemlje, što je bio brisani prostor između sukobljenih strana. Kucali su se čuturama, pili zajedno i nazdravljali jedni drugima. Neki bi pevali zajedno, neki bi skinuli uniforme pa zaigrali fudbal.

Drama reconstruction of WW1 Christmas Truce

Prethodnog dana, 24. decembra, svim silama uništavali su jedni druge, a i sutradan će. Međutim, tog božićnog dana, setili su se da su ipak ljudi željni života i sreće. Mnogi misle da je ljudska priroda nepopravljivo zla i da je rat neizbežan baš zbog toga. Međutim, ništa nije dalje od istine. Ljudi su racionalni ljudi, čak i ratu. Vojnici, koji su žrtve nasilne mobilizacije sa obe strane imaju racionalni izbor između nemila i nedraga. Mogu da izaberu između stoprocentne sigurnosti da će ih njihovi oficiri streljati na licu mesta ako ne slušaju njihova naređenja i osamdeset posto šanse da ih upucaju vojnici iz protiviničkog tabora. Tih dvadeset posto, ta uska margina, to je razlika između života i smrti. To je elementarna računica za preživljavanje. Sva državna propaganda koja ih je dovela u te rovove sa pesmom na usnama, odavno je izčezla nakon meseci najgorih muka kojima se živo biće može izložiti. Svaki dan prate ih scene prosutih utroba, isprskanog mozga po potpornim gredama i patrljaka umesto nekada zdravih ljudskih udova. Pacovi redovno ugrizima otkidaju komade mesa sa leševa njihovih bivših drugova. Neuhranjenost, bolest i buka industrijske smrti redovna je svakodnevnica.

No, tog božićnog dana, ljubav prema bližnjem nadjačala je i strah od sigurne kazne od sopstvenih oficira. Valjda su u dnu srca ipak pomislili da i oficirske hulje imaju malo humanosti. Pogrešili su. Oficiri su sa užasom gledali kako im vojnici odlaze da budu zajedno sa neprijateljem umesto da ga uništavaju. Veoma brzo krenuli su sa kažnjavanjem oštrijim nego obično. No, i pored toga, vojnici su nastavljali da izlaze iz rovova, kao omađijani, kao da je za trenutak neko drugi zagospodario njihovim glavama.

Naravno, vera u boga, Božić i sve te apsurdnosti nemaju nikakv objektivan, niti dublji smisao. Ipak, taj dan je bio dokaz nečega mnogo važnijeg, nečeg što nema veze ni sa ateizmom ni sa religijom. A to je da je snaga ideje jača i od straha od sigurne smrti.

Zato ja sve ovo pišem i zato nastojim da pokažem ljudima da nikakve revolucije niti političke bitke mogu išta da promene, jedino što menja svet iz osnove su ideje. Na taj Božić daleke zime pre sto godina, rat je stao na jedan dan, na nama je da pronađemo još bolje ideje da jednom za svagda prestanemo sa tim besmislenim činom. Ja mislim da je ta ideja obustavljanje započinjanja sile i početak razgovora i pregovora između ljudi. A da bismo to postigli moramo to prvo učiniti sa svojom decom.

Pratim besmislenu polemiku u novinama „Politika“, gde neki nadri psiholozi govore o tome da se deca mogu ponekad fizički kažnjavati. Ta polemika ispušta iz vida da nije pitanje tući ili ne tući već da li vaspitavanje treba da bude agresivno ili mirno. Naravno da ne treba tući decu, ali nasilno vaspitavanje je mnogo suptilnije nego sam udarac. Lagati deci o vrlini Jahvea ili države ili o zloj ljudskoj prirodi ili o moralnom subjektivizmu, garancija su za produžavanje agonije. Malo ko zna da vaspitava decu. To je zaista i muka i nauka, ali tome nas niko ne uči osim loših primera naših roditelja. Zamislite svet u kome decu mirno vaspitavamo. Kolika je verovatnoća da ikada ponovo zaratimo u takvom svetu? Ja mislim veoma mala. Ne verujete? Više o ovome pisaću za koji mesec.

Christmais Truce

Advertisements