Galerija

Etika nije obavezna, ali nije ni subjektivna

Kako nešto može biti i neobavezno i objektivno u isto vreme? Ne radi li se, možda o protivrečnosti?

Puno je groblje filozofa koji su se bavili pitanjem etike i najveća većina njih poginula je neslavno i beskorisno u toj borbi. Ali da su bar i njihove ideje umrle sa njima, bilo bi nam mnogo bolje. Na našu žalost mi ostali, uvek smo ispaštali i nastavljamo da ispaštamo zbog njihovih pogrešnih učenja koja su ih nadživela. A šta su nam ostavili? Na žalost gomilu društvenih bolesti kao nacizam, komunizam, državu, demokratiju i religije.

Zašto je to tako? Zašto nam je tako kako nam je? Zašto se tolike vekove mučimo sa tako važnim pitanjem bez nekog velikog uspeha? Zato što je etika zaista težak problem. I zato što ona realno nije obavezna, ona nije neizbežna. Ljudsko biće može biološki da funkcioniše čak iako je najgori mogući etički monstrum. Koliko je on srećan, koliko je on opasan za druge i za sebe druga je stvar, ali život je sasvim održiv čak i bez etike, pogledajmo sav životinjski svet i veći deo ljudske istorije. Postoje neke druge pojave u prirodi koje su neizbežne. Ne možete pobeći od gravitacije, od elektromagnetizma, od jake i slabe nuklearne sile, ma šta god rekli, poželeli ili pomislili, prirodni zakoni su tu uvek jači od naše subjektivnosti. Da i etika spada u takve prirodne zakone, mi nikada ne bismo imali probleme, kriminal jednostavno ne bi postojao. Postojala bi sila „etikizacije“ slična gravitaciji koja bi na fizičkom nivou sprečavala bilo šta nemoralno. Svaki pokušaj ubistva ili krađe bio bi nemoguć. Jednostavno kada bi ruka sa nožem krenula ka nečijem vratu, „prirodna sila etike“ bi to zaustavila. Štaviše, ako bi etika bila prirodna sila, ni sama misao o ubistvu ne bi mogla da se stvori u našem umu. Da, priroda je poprilično dosledna u svojim krutim pravilima.

Možete da ignorišete razliku između dobra ili zla, ali pre ili kasnije život vam ispostavi račun

Možete da ignorišete razliku između dobra ili zla, ali pre ili kasnije život vam ispostavi račun

Na sreću ili nesreću, nebitno, to je jednostavno tako, etika ne spada u elementarne prirodne sile. Ona je fakultativni izbor ponekih, naprednijih individua unutar ljudske vrste i nigde više koliko je nama poznato (dobro, ima tragova i kod nekih drugih viših sisara). Da li to znači da ako svaki čovek može da izabere da bude etičan ili ne znači da je svaka etika istinita? E pa to je suštinsko pitanje, to je ono oko čega se vekovima lome koplja i nestaju milioni ljudi usled ratova usled pogrešnih etičkih teorija. Odgovor je NE, nije svaka etika istinita. A ponajmanje je subjektivna. Pa kako to, pitate se, mogu da izaberem da budem etičan ili ne, ali ako izaberem da to budem, onda etika nije subjektivna? Evo jedne analogije koju ćete mnogo lakše prihvatiti: nauka. Nauka, isto kao i etika nije obavezna. Ništa u biologiji čoveka ne zahteva da se iko drži nauke. Živeli smo, kako-tako, sto hiljada godina bez nje. Nauka je, jednako kao i etika, potpuno opciona. Ali, ko izabere da se drži nauke, veoma će brzo shvatiti da nauka nije ni malo subjektivna. Prožeta je čelično krutim pravilima i ukoliko su jače sujete nego kvalitet nekih naučnika, ostali naučnici jednostavno ne prihvataju nešto samo zato što se nekom od naučnika subjektivno samo njemu dopada njegova hipoteza. Ko se ne drži univerzalnih pravila naučnog metoda, taj će ili izaći iz nauke i nazvati sebe supernaturalistom, mistikom, umetnikom ili šta mu je već volja, ali dok sebe zove naučnikom, mora se držati svih pravila. Tako je i sa etikom. Ako izaberete da ignorišete etiku ili ako ste bili nesrećni da vam je niko nije objasnio, možete ubijati, krasti, silovati, ali tada ste nemoralan čovek i verovatno ćete platiti cenu posledica svog ponašanja jer ćete kad-tad narušiti život ili imanje nekog drugog čoveka i taj će u reakciji ili odbrani od vas smanjiti vašu slobodu ili čak i poništiti vaš život. No, ako budete dovoljno srećni da imate pravog učitelja etike i izaberete da je poštujete, onda ćete morati da se držite svih, ama baš svih moralnih pravila. Sve je to slično klubu kartaroša koji igraju preferans. Ni za koga nije obavezno da se učlani u taj klub, ali ko to odluči, shvatiće da se preferans ne može igrati kako se kome svidi, već postoje veoma jasna i kruta pravila. Ko ih se ne pridržava, nakon par opomena, veoma brzo leti van tog kluba. Dakle, subjektivno je samo izabrati u koji klub želimo da se učlanimo, nakon tog učlanjenja, stvari postaju veoma objektivne. Razlika je samo u posledicama. Ko se ne učlani u „klub etike“ ili „klub nauke“, plaćaće daleko veće posledice, nego ako se ne pridruži „klubu preferansa“.

Dobro, ako je moja teza da je etika objektivna za one koji se učlane u „etički klub“, na čemu je ta objektivnost zasnovana? Ko i kako uopšte odlučuje njena pravila? O tome ćemo u sledećem prilogu. Do čitanja ….

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka