Galerija

Etika iz pragmatizma

Etika iz pragmatizma

Etika iz autoriteta je u svakom slučaju najgora vrsta propale etike, ali čak i bez nje, nije kraj našim nevoljama. Najgora je zato što se zasniva na čistoj čistastoj izmišljotini, koji neki pojedinac ili manjina koriste da manipulišu i komanduju drugima bez ikakve racionalne podloge. Zato je i tako lako iole racionalnom čoveku da primeti i da shvati i zašto sve one vode u propast.

Ali etika iz pragmatizma je mnogo suptilnija, jer je na izgled racionalna, jer pragmatizam je, zaista, na prvi pogled, racionalno ponašanje. Tako da i autorima takvih etika, pa i njihovim sledbenicima je veoma teško i da uoče i da koriguju greške tih sistema. Štaviše, čvrsto su ubeđeni da su moralni.

Da li je iko bolje opisao svo zlo etike iz pragmatizma nego Makijaveli?

Da li je iko bolje opisao svo zlo etike iz pragmatizma nego Makijaveli?

Evo jednog divnog primera, koji bi trebalo da bude sasvim jasan svima. Radi se o nirbernškim sudskim procesima, kada su Amerikanci, zajedno sa ostalim pobednicima u Drugom svetskom ratu vršili nad zarobljenim Nacistima. Možda najbitniji sa etičkog stanovišta, dogodio se 1947-e godine i radi se o suđenju sudijama koji su delili pravdu za vreme vladavine Hitlera pre i tokom rata. A ključna ličnost je, naravno, bio optuženi Franc Šlegelberger (Franz Schlegelberger) koji je bio sudija, Državni sekretar i Ministar pravde Trećeg Rajha. Prava istina o njemu je dosta manje romansirana nego što bi američka propaganda želela to da nam dočara preko remek dela američke filmske produkcije „Nirbernški Proces“ (Judgement at Nuremberg) iz 1961-e Stenlija Kramera. Razlog zašto film koristi ime Ernsta Janinga umesto Šlegelbergera je zato što se ne radi o tačnim istorijskim činjenicama, ali kako je taj film svejedno veoma dobar i poučan i kako svi mogu da ga vide kao podlogu mog rezonovanja, ignorisaću svesno pravu realnost koja je mnogo gora i držaću se verzije koju priča filma prezentuje.

Naime, u filmu se prepliću 4 propale etike iz pragmatizma:

Prva je ona centralna koju koriste optuženi nacisti, koji kažu da je posao sudija da sprovodi zakone neke države, ma kakvi oni bili, a ne lične moralne nazore ili apstraktne univerzalne principe. Tako da nalaze u svojoj etici iz pragmatizma veoma jasno objašnjenje zašto oni ne mogu biti osuđeni za svoje presude, čak iako su prisiljavali ljude na sterilizaciju ili ih svesno slali u koncentracione logore.

Druga je etika advokata nemačke odbrane, koji ne prihvata američku moralnu superiornost, zato što nalazi i u zakonima nekih američkih država veoma jasne članove o prisilnoj steriliziciji, a osim toga pominje i svu nemoralnost bacanja atomskih bombi na japanske gradove. Zato, isledničkim tonom maltretira svedoke, ali i ukazuje na to da je Čerčil hvalio Hitlera, da su američki biznismeni trgovali sa Nacistima svesni njihovih namera, dok je Staljin čak imao i ugovor sa Hitlerom o uzajamnom nenapadanju. On se pragmatično poziva na moralni relativizam, u smislu, nismo mi najgori, zato odlazite okupatori Amerikanci, ostavite Nemačku Nemcima. Pa, samim tim i pokušava vatreno da brani sve optužene, čak iako zna da su krivi, ali njegova etika iz pragmatizma to ignoriše, jer to služi za postizanje većeg cilja, odbrane Nemačke nezavisnosti od novih okupatora.

Treća je etika glavnog optuženog Ernsta Janinga, koji na kraju ipak priznaje krivicu, ali barem objašnjava svoje ponašanje pokušajem da se zaštiti Nemačka država koja je iz bede nakon Prvog Rata, konačno postala jaka i bogata zemlja, poštovana u svetu i sa jakim saveznicima. I da je mislio da je i Hitler prolazan i da čak iako se plati kolateralna šteta tako što bi poneki bogati Jevrej ili hendikepirani čovek nevino stradao, da je to mala cena za nemačko blagostanje. Dakle, etika iz patriotizma, koja ne pita za cenu. Čist utilitarizam, sasvim svestan i proračunat, ali, avaj, na kraju i on shvata da ko se u kolo hvata sa đavolom, da mu nema spasa.

Četvrta je etika američke vlade koja, iako zna veoma dobro koliko su i zašta krivi svi ti Nacisti, sve vreme suđenja vrši jak pritisak i na javnog tužioca i na sudije da ne budu prestrogi u svojoj presudi. Naime, radi se o godinama sovjetske ekspanzije, kada padaju Poljska, Čehoslovačka i tako redom i Zapadnim Saveznicima i te kako treba podrška nove Nemačke da bude na njihovoj strani da zaustavi ili uspori prodor Sovjeta na Zapad. Štaviše, iako sudije osuđuju na doživotnu robiju sve optužene, svega nakon nekoliko godina izdržavanja kazne, svi bivaju pušteni, a neki čak i bogato penzionisani, kao da su zaslužni građani. Opet pobeđuje etika iz pragmatizma.

Dakle, svako od ove 4 strane nalazi neke svoje razloge zašto svesno ignoriše veoma jasna krivična dela. Katkad je to da se spasi sopstvena koža, katkad otadžbina, a najčešće da se odbrani ili proširi vlast države. Ali podsetimo se samo, da interesi država i interesi najveće većine građana koji su, avaj, zarobljeni, ucenjeni ili prevaspitani nikako se ne podudaraju. Ali sila boga ne moli.

Etika iz pragmatizma, na kraju krajeva nije ništa drugo nego makijavelizam, cilj opravdava sredstvo i ta greška je tako snažna kod ljudi, da čak i veoma dobri ljudi u drugim okolnostima padaju na tom etičkom ispitu. No, odgovor na to pitanje dao je sudija, kada je na kraju filma posetio Ernsta Janinga u zatvoru. Nacisti je jako bilo stalo da mu sudija veruje da skoro niko od njih nije znao za obim i masovnost koncentracionih logora, na šta mu je sudija dubokoumno odgovorio da inteligentan čovek ne može barem da ne nasluti, ako ne i da bude sasvim siguran da onog trenutka kada se svesno osudi nevin čovek znajući da je nevin, da je to neizostavno otvaranje vrata pakla.


A evo i ključne scene, kada Ernst Janing priznaje svoju krivicu i daje objašnjenje za svoju zabludu.
Oh, kako je lako videti korumprianost nečijeg tuđeg patriotizma, a ne primetiti svoj, koji je isto tako van pameti.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika