Galerija

Narušena univerzalnost etike

Sad kada smo se naoružali racionalnim metodom kako da sudimo da li je nešto etično ili ne, odnosno da li je univerzalno poželjno ponašanje ili ne, mogli bismo da se pozabavimo mehanizmima kako su sve etike do sada narušavale racionalnost.

Na početku, u vremenu prvog robovlasništva nije bilo ikakve etike. Pravilo gospodara je bilo, radi sve što ti ja kažem, inače ću te mučiti ili ubiti. U tom periodu, gospodari su tretirali robove kao kao čekić, kao nož, kao robota. Međutim, tako drastično robovlasništvo nikada nije moglo da potraje na masovnom nivou, ili ako je trajalo, imalo je veoma neproduktivne robote zato što ljudi ipak imaju moralne intuicije i veoma je teško tretirati veliki broj ljudi kao lopate. Takvi ljudi nisu u stanju da razviju ikakav viši mentalni sklop i zbog toga nisu produktivni. To se varvarima gospodarima nije previše svidelo, pa su vremenom shvatili da je mnogo isplatljivije manipulisati etiku. I onda su krenuli sa postavljanjem pravila poželjnog ponašanja. Tako se robovima dala veća sloboda, jer su imali daleko veću autonomiju, ali uvek unutar etike gospodara, pa im se samim tim i više razvijao misaoni sistem. Robovi lopate su se na kraju zaista ponašali kao lopate, za sve su dolazili nazad kod gospodara za nove komande. Robovi koji su delovali unutar etike robovlasnika, imali su pravila. Robovima je bilo zabranjeno da ubijaju, da kradu, da siluju, da napastvuju bilo druge robove, bilo gospodara. Ali zato je gospodarima bilo dozvoljeno i da siluju i da napastvuju i da ubijaju robove i da kradu plodove njihovog rada. Dakle, to je bio prvi primer kršenja univerzalnog poželjnog ponašanja. Jedna etička pravila važila su za robovlasnike, a druga za robove. A ništa u biološkoj strukturi, niti mentalnom sklopu robovlasnika nije govorilo da se radi o nekoj drugoj vrsti. I rob i robovlasnik pripadali su istoj vrsti sa fundamentalno istim mentalnim potencijalom. Videli smo u prethodnom prilogu da životinje ne mogu da podležu ljudskim etičkim pravilima, ali ništa ne govori da postoji tako drastično biološka razlika između roba i robovlasnika, odatle, ne postoji ni jedan logički razlog zašto bi etička pravila bila drugačija za svakog od njih. Naravno, objašnjenje je veoma lako. Robovlasnicima je bilo potpuno svejedno da njihova pravila budu univerzalna. Ono što je bilo bitno da se robovi drže tih pravila. Na žalost, kako etika nije prirodna sila kao gravitacija na primer, ljudima je bilo prilično teško da shvate logičku nedoslednost takvog izuzimanja. Štaviše, robovlasnici, barem u hrišćanskom delu sveta, često su robove učili nekim fundamentima hrišćanstva, a najviše bi se zadržali na principima poslušnosti bogu i gospodaru. Na žalost, istorija je pokazala, da se ljudi mogu dresirati kao psi, ako jedino obrazovanje koje im nudite je etička propaganda. Vremenom ti ljudi, ako su indoktrinirani od detinjstva i ako oko sebe ne vide ništa drugo nego druge robove, poverovaće da je zaista istina gazdina propaganda.

Društvena svojina. Svinje ne poseduju čak ni svoj kavez, a farmer poseduje celu farmu i trenutak kada će ih zaklati

Društvena svojina. Svinje ne poseduju čak ni svoj kavez, a farmer poseduje celu farmu i trenutak kada će ih zaklati

Dobro, to su bila vremena totalnog neznanja i mraka, bilo je relativno lako držati na uzici primitivne ljude bez ikakve širine i produhovljenosti. Međutim, isti princip etičke nedoslednosti, zadržao se sve do danas. Uzmimo komunizam za primer, mada ni demokratija ništa bolje neće proći kada budem na nju prešao. Komunizam je na sva usta govorio da je tu da čini sve ljude srećnim. Kako, tako što svi treba da budu jednaki. A kako to? Tako što je nominalno ukinuo privatnu svojinu. Zlatousta propaganda je to ponegde nazvala državnom svojinom, a ponegde, kao na Balkanu društvenom svojinom, da to izgleda još primamljivije. Stvarno skidam kapu tvorcima te propagande. Društvena svojina zaista deluje daleko više očaravajuće nego državna, društvena zaista zvuči toplo, onako kao u toru za ovce, sve izgleda zaista naše. Dakle, svojinu niko nema, OSIM naravno birokrata koji pripadaju Partiji. Kako to znam? Zato što čak i kad neko pokuša da sakrije privatnu svojinu dekretom, dovoljno je samo pratiti ko od njoj odlučuje, da se vidi kome ona zaista pripada. Etika komunizma je zaista bila univerzalna i dosledna za građane. Niko nije posedovao ništa osim svojih gaća i četkice za zube i nije ništa odlučivao osim o bezvezarijama na radničkim savetima, dok je Partija realno odlučivala, šta će se i gde proizvoditi, gde će graditi stanovi, kome će biti dodeljeni, kome će biti dodeljena pomoć, i tako dalje. Sistem je funkcionisao na 2 nivoa. Na prvom, propagandnom nivou, u školama, decu su zaluđivali, pardon, učili o moralnosti komunizma, dok je na drugom nivou radila batina. Kome bi palo na pamet da uperi prst ka etičkoj nedoslednosti, da svojina ipak postoji za uski krug partijskih funkcionera, toga je brzo gutao mrak. Ipak, propaganda je bila daleko efektivnija od sile. Štaviše, toliko je bila snažna, da mnogi i dan danas, 25 godina nakon raspada komunizma i dalje sanjare o društvenoj svojini, kao da je to stvarno bio etičan sistem.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 22 min 50 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka