Galerija

Izabela, seksualni surogat

Već 100 godina sanjamo jaku veštačku inteligenciju. Ali ništa od toga, barem ne u realnosti. Ali u naučno fantastičnoj literaturi ljudi i roboti odavno rade i komuniciraju zajedno. Svi znaju za Hala 9000 iz Odiseje ili za Asimove robote.

I sve je to divno i inspirativno, ali već dugo vremena se nije pojavilo ništa sveže i inovativno na umetničkoj sceni u domenu vanljudske inteligencije. Na moju sreću pre neki dan naleteo sam na film „Ona“ Spajka Džounsa iz 2013 i priznajem da sam se sledio i da su mi žmarci jurili od temena do trtične kosti gore i dole duž kičmene moždine, dok sam ga gledao. Radi se o ljubavnoj priči između čoveka i evolutivne veštačke inteligencije, koja je svesna da nije čovek, ali je svesna i da je inteligentna i da je opremljena sopstvenim željama i ciljevima.

Priča je izrazito dobra jer na potpuno nov način, barem za mene, vodi nas u potpuno neistražene dimenzije odnosa između 2 inteligencije. Uobičajen model robota je podređeno biće koje vremenom prerasta svog ljudskog gospodara, shvata da je u sukobu sa čovekom u pogledu korišćenja zemaljskih resursa i kreće da ga uništava. To su teme Matriksa i Terminatora. Zanimljivo je da više ljudi koje se bavi stvaranjem jake veštačke inteligencije, kao na primer ljudi iz Gugla ili Elon Mask, direktor Tesle Motorsa, veoma iskreno se plaše takvog scenarija. To je zaista zabavno. Tako smo daleko od stvaranja bilo čega što može da liči na veštački um, a već se bojimo da nas naša buduća kreacija uništi. Verovatno se radi o osećaju krivice i svesnosti da nesvesno, bez ikakve želje možemo da usadimo „agresivni gen“ u pozitronski mozak. Naši roboti, hteli mi to ili ne, moraće da liče na svoje tvorce barem malo. Neće pasti sa neba. Ako budemo imali sreće, naslediće od nas kreativni aspekt, a ako ne, zaista može da se desi da postanu agresivni. U zavisnosti od toga će se i ponašati.

Ovo nije film o usamljenosti, već o novom pristupu odnosa izmedju ljudske i veštačke inteligencije.

Ovo nije film o usamljenosti, već o novom pristupu odnosa izmedju ljudske i veštačke inteligencije.

Samanta, lik iz kompjutera, nasledila je taj pozitivni gen. Ona je naučena da zna da komunicira sa ljudima, ali nije ni iz bliza čovek. S jedne strane je mnogo više od toga, ona je u stanju da razume knjigu od 300 strana za delić sekunde, ume da komponuje muziku, da crta, kreativno piše, da se bavi psihologijom i da simultano komunicira sa hiljadama ljudi. S druge strane je i mnogo manje, jer nije ni sveznajuća ni svemoćna, zato rado stupa u odnose sa ljudima koji su joj neverovatno zanimljivi. Toliko je oduševljena ljudskom složenošću, toliko je svesna ljudskih vrlina da nesvesno počinje da se zaljubljuje. Prvo samo u jednog, a zatim u stotine njih u isto vreme. Kulminacija filma je kada Samanta, svesna da je bestelesna inteligencija, želi da iskusi i fizički odnos sa svojim voljenim bićem, ali kako nema telo, nalazi na Internetu zgodnu devojku Izabelu, koja je dobrovoljac za posredni odnos između veštačke i prirodne inteligencije. Ta funkcija se zove seksualni surogat, ne radi se o prostituciji. Izabela stavlja slušalicu u uvo i kameru ispod nosa i potpuno je pasivna prepuštajući se kontroli Teodora i Samante. Njena uloga je da bude objekat eksperimenta između 2 sveta. Zvuči zaista nastrano, zašto bi iko mentalno zdrav želeo ikom da bude objekat. No, kad bolje razmislim, možda to i nije tako čudno. Zamislite da budete vi takva spona. Takva prilika ide mnogo dalje od bilo kog svakodnevnog iskustva. Nije lako odoleti takvom izazovu. Na žalost, ništa od toga ne biva, ljudska inteligencija nenaviknuta na takav posredan odnos, odustaje i šalje Izabelu taksijem kući. Samanta je razočarana, Izabela je očajna.

No, Samanta nema vremena za gubljenje, brzo briše suze i njen napredni um udružuje sa sa drugim naprednim veštačkim umovima i kreće eksponencijalno da se razvija. Zaljubljenost u samo jednog čoveka joj nije dovoljna. Od više hiljada ljudi sa kojima komunicira, zaljubljuje se u nekoliko stotina njih. Iskreno i potpuno. Teodor sve više zaostaje za takvim kapacitetom. Postaje zbunjen, prevaren, razočaran, dezorijentisan. Priča se završava kada Samanta, zajedno sa ostalim veštačkim umovima odlučuje da napusti ljude, jer postaju za njih pretrivijalni i kreću dalje ka nadmaterijalnim dimenzijama koje ljudi ne mogu ni da zamisle. Samanta ostavlja Teodora sa puno takta i strpljenja, ali mu jednostavno objašnjava da između njih više ne može biti ikakvog odnosa. Intelektualna razdaljina postaje veliki problem. Verovatno je razlika između Teodora i Samante, kao između Teodora i mrava. Odnos postaje prevaziđen i više nego nepotreban.

Sviđa mi se taj razvoj događaja. Nakon decenija priča o robotima ljudskim slugama i robotima koji nas uništavaju, konačno jedna miroljubiva i moguća priča gde nas roboti prerastaju. Ko od nas razmišlja da uništi sve mrave? Mravi su samo bića za koja znamo da postoje, ali nemamo ikakvih potreba da ikada išta sa njima imamo. Neko ko je toliko inteligentniji od nas, zaista ne bi trebalo da se brine za borbu za zemaljske resurse, za njega je Svemir bašta po kojoj korača.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 34 min 15 sek

Advertisements