Galerija

Od nemila do nedraga

Šta može da natera mentalno zdravog čoveka da dobrovoljno izabere mučenje? Zamislite sebe da godinama priželjkujete život u kome će vas 3 puta dnevno šamarati. 10 šamarčina pre doručka, 10 pre ručka i 10 pre večere. I to šamarčine od kojih vam se zamuti u glavi nakon svakog udarca. Šta bi moglo bilo kog čoveka da natera da tako nešto poželi? Samo jedna stvar. Ako bi njegov život bilo još gore mučenje. Zamislite čoveka u vlažnoj i tamnoj podzemnoj ćeliji koji spava na kamenu zajedno sa pacovima sa kojima se bori za isti ručak koji mu retko njegovi mučitelji udele. Osim toga, svaki dan je izložen fizičkim i psihičkim torturama izuzetno obrazovanih doktora sadista koji neprekidno istražuju svako polje medicine ne bi li našli bolje načine da žrtvi povećaju patnju, a da je i dalje održavaju u životu. U poređenju sa takvim životom, zagarantovana 3 obroka dnevno iz čistih tanjira i samo 30 šamara dnevno, bio bi ogroman boljitak. Ako bi takvom jadničku njegovi mučitelji to ikada ponudili, nema sumnje da bi to oberučke prihvatio.

Da bismo razumeli zašto ljudi u Kini ili Vijetnamu dobrovoljno rade za šaku dolara mesečno po 12 sati dnevno, 7 dana nedeljno, dok spavaju u kartonskim kutijama u fabričkom dvorištu, ili zašto su ljudi slali svoju decu da rade po fabričkim halama za vreme evropske industrijske revolucije, potrebno je samo znati kako su živeli pre tog ogromnog luksuza.

Ne kažem da treba stati, ali industrija je donela više blagodeti nego štete čovečanstvu. Pomislite samo kako je bilo pre, kad je to napredak

Ne kažem da treba stati, ali industrija je donela više blagodeti nego štete čovečanstvu. Pomislite samo kako je bilo pre, kad je to napredak

Život običnog čoveka u Evropi, vekovima, sve do industrijske revolucije veoma je ličio na opisanu tamnicu. Naravno, život običnog čoveka. Život aristokrata, sveštenstva i oficira bio je sasvim drugačiji. Štaviše, oni su sebi dodelili ulogu doktora sadista. Celokupno znanje o poljoprivredi, medicini i inženjeriji bilo je tako nisko, da su ljudi vekovima umirali od gladi, banalnih bolesti i svakojakog uzajamnog nasilja. I to u srećnim trenucima. U normalnim su morali da ratuju protiv istih takvih jadničaka sa druge strane bilo koje krvave granice, naravno, ne dragovoljno, već pod pretnjom smrti svojih gospodara, doktora sadista. A dok bi se primorani muškarci tukli na bojnom polju, gospodari bi tretirali njihove žene kao seksualne robinje. Dakle te žene ne samo da su morale da vode računa o mnogobrojnoj deci, već su morale da rade na njivama i za sebe i umesto muškaraca kojih nije bilo, a uz to da trpe silovanja što od gospodara, što od drugih vojski koje bi tuda prolazile. Za sve to vreme nisu dobijali ikakvo obrazovanje, osim isečaka religioznih doktrina, naročito onih o poštovanju gospodara. A ako bi slučajno u njih posumnjali, čekale su ih ćelije za mučenje ili sigurna smrtna kazna.

Da li bi ikog moglo da začudi, da su se ljudi masovno selili iz sela u gradove kada je započinjala industrijska revolucija i da su tamo prvi put u svojim bednim životima videli tračak nade i svetla? Na selu morali su da rade od trenutka otvaranja očiju ujutru do trenutka sklapanja uveče i pored svega toga bez ikakve garancije da će hrana koju proizvedu biti dovoljna. Na selu mira nikada nije bilo. Ili su bili vojnici ili su bili pod večitom stegom svojih doktora sadista. Živeti u gradu i raditi po nezdravim fabrikama punim otrova i opasnih mašina, 12 sati na dan, bio je veliki pomak unapred. I njima i njihovoj deci. Pre toga, smrt je bilo pravilo, a život izuzetak. Sa početkom industrijske revolucije, konačno je običan čovek bio stavljen pred izbor šta će i koliko će jesti. I to samo zato što je čovečanstvo došlo do novih ideja, genetski su bili isti kao i vek ranije. To je tako fascinatno.

Marksisti su često koristili užasne uslove rada ljudi tokom industrijske revolucije da prodaju svoje ideje, slučajno ili namerno „zaboravljajući“, da je to, i pored svega, bio veliki napredak za čovečanstvo. Ukinuli su hrišćanske bogove i zamenili ih svojima i zamenili paradigmu početnog greha paradigmom zaštitnika od siromaštva. Popovi su prodavali lekove protiv naših navodnih grehova tako čineći sebe neophodnima, dok su marksisti prodavali iluzije da rešavaju problem siromaštva, tako čineći sebe neophodnima.

Čoveku nije potrebno ni jedno ni drugo. Čoveku samo treba sloboda da može da postoji, misli, radi, govori i mirno razmenjuje svoje proizvode i misli sa drugima. Samo mu to pustite i Svemir je njegov. Ali kako nam to niko neće dati, to moramo da otmemo. A kako? Samo preko ideja. Kad shvatite da vam ne trebaju ni popovi ni marksisti, ni oni pravi, ni oni prerušeni u demokrate, samo će otpasti sa vas, kao sasušeno blato sa vaših pantalona.

Advertisements