Galerija

Carevo novo odelo i vanzemaljci

Kad bi mi se desilo da pored moje kuće sleti neki miroljubivi vanzemaljac koji je toliko vešt da zna neki od jezika kojim govorim, znao bih šta da mu kažem. Uspeo bih da mu objasnim zašto mi živimo kako živimo. Sažeo bih svo zlo čovečanstva od vajkada pa do danas pričom o carevom novom odelu. Time bih objasnio robovlasništvo, religiju, ratove, države, demokratiju, komunizam, fašizam, nacionalizam, rasizam i ostale slične umne bolesti.

Naime, u originalnoj priči svi dvorjani neprestano hvale novo carevo odelo, a car go golcat, sve dok jednog dana, glas nekog deteta, dakle glas nevinosti, odnosno razuma, brutalno primećuje i naglas govori da je car go. Na žalost priča se tu završava, ali da se nastavila, to dete bi bilo drastično kažnjeno, jer bi se svi korumpirani dvorjani osetili u opasnosti da postane očigledno ili da lažu, ili da haluciniraju ili da su ih zlostavljali od malena govoreći da je car zaista obučen. Takvo dete bi bilo pretučeno, zatvoreno, a verovatno i ubijeno. Nema šale sa carem i njegovim iluzijama. Ali ubili bi ga dvorjani, a ne car, zato što je car već obavio svoj posao stvarajući kastu dvorjana koji veruju u njegovo odelo, dakle u namerno forsiranu iluziju nametnutu svima od malena kao direktan atak na njihovu racionalnost. Razumsko dete je razotkrilo istinu jer nije bilo dovoljno dugo pod tretmanom nametnute laži. Svi ostali su višedecenijske žrtve javne propagande. Da, propagandni sistem je perpetuum mobile, samoobnavljajući parazitski sistem.

Stara priča, ali još uvek neprevaziđena. Dresiranje ljudi je i dalje u punom jeku

Stara priča, ali još uvek neprevaziđena. Dresiranje ljudi je i dalje u punom jeku

U stvari realno racionalni ljudi moraju imati osećaj dubokog sažaljenja prema svim tim žrtvama, ako imaju imalo empatije. Lako je nama da uperimo prst na islamske teroriste. Ali, upalite televizor u svojoj zemlji u srcu Evrope i čućete kako su Srbi najbolji, najstariji, najplemenitiji, najpametniji i najmoralniji narod. Ja imam sreće da intenzivno radim sa nekoliko drugih naroda i verujte mi na reč, sa svakim od njih je ista priča. Svaki od njih je intimno uveren u iste stvari, samo se subjekat menja. Nemci, Francuzi, Španci, Poljaci, Amerikanci. Čim malo zagrebete ispod površine, videćete da više manje svima njima zatreperi srce kad vide svoju zastavu ili čuju svoju himnu. Pa ja sam sebe uhvatim da nesvesno pevušim partizanske pesme, a žena me pita da li sam normalan. Ja joj odgovorim da sam bolest izlečio, ali da su mi ostali neki simptomi dresiranja iz detinjstva. Tako to duboko ide. Ne samo to, u svom svakodnevnom razgovoru često koristim boga. Daj bože ovo, ne daj bože ono, kao da to ima nekog smisla. Znam da nema, ali to je deo kulture u kojoj sam odrastao. Ipak, bolje je biti mentalno zdrav i samo imati simptome, nego obrnuto.

No da bismo najbolje razumeli metodologiju dresure ljudi, najbolje je koristiti primer koji je van svih zvaničnih ideologija. Da bih objasnio sav besmisao države, religije ili nacionalizma (ili ostalog sa liste velikih laži) upotrebiću novu ikonografiju. Zamislite nadrealnu scenu da u okviru svake porodice, svi ukućani, dakle otac, majka, sva deca osim najmlađeg u jednom trenutku počnu da glume svako veče kako jedu nevidljivu jabuku sa ciljem da ubede najmlađeg da ta jabuka zaista postoji. Isprva, malo dete će misliti da se radi o nekoj igri ili šali, biće mu smešno, ali ako bi se taj ritual redovno nastavio sa maksimalnom ozbiljnošću prevaranata, dete bi počelo da ulazi u neverovatan konflikt sa sobom. Kada bi nakon desetina puta dobilo odgovor da ta jabuka zaista postoji i da nije šala u pitanju i da, štaviše, da samo zla deca ne vide tu jabuku, dete bi počelo polako da ulazi u totalnu koliziju sa svojom racionalnošču. Ono zna da u svemu drugome u svom životu njegova čula savršeno rade, da kad jede svoje kašice da u svakom zalogaju odnos tela, čula, nervnog sistema i mozga radi sasvim koordinisano. U svakom slučaju osim u slučaju nevidljive jabuke. Štaviše, ako bi koji put dobilo šamarčinu od oca ili majke ako bi nastavilo da sumnja u nevidljivu jabuku, našlo bi se u zamci svakog deteta na ovom svetu. Svako dete realno živi u zatvoru svojih roditelja, ono je nezrelo i intelektualno i emotivno da bi imalo ikakvu nezavisnost da bi i pomislilo da se suprotstavi autoritetu ljudi od kojih mu bukvalno zavisi život. Dete je poslušno jer nesvesno samo želi da preživi. Ako njegovi roditelji godinama tvrde da postoji jabuka koju ono ne vidi, vremenom će poverovati u to. Štaviše, kad i ono postane roditelj i ako vidi da i sve druge porodice koje poznaje isto tako rade i ono će svom detetu pričati o nevidljivoj jabuci. Dakle, žrtva postaje krvnik. Tako da na kraju niko ne glumi, ni roditelji ni starija braća, oni svi zaista veruju u tu nevidljivu jabuku. Zbog toga su i tako uverljivi jadnoj maloj novoj žrtvi. Lagati je uvek bolje ako ste ubeđeni u svoje laži.

Zato nije čudno što se tako iskreno i pasionirano zaklinjemo u svoja božanstva, u svoje predsednike, u političke partije, u svoje države, granice, u nacionalne interese i ostale nepostojeće stvari. Ali podsetio bih vas: Srbija ne postoji. Amerika ne postoji. Bog ne postoji. Srbi ne postoje. Hrvati ne postoje. Društvo ne postoji. Ali zato postoji Sunce, zemlja, voda, drvo, kuća ili čovek. Znam da vam je teško da zaboravite na sve nevidljive jabuke kojima su vas dresirali, ali zato postojimo mi, svetionici racionalnosti da vas podsetimo šta je realno, a šta ne i da vam damo hrabrosti da se otrgnete od ludila.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 34 min 55 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka