Galerija

Danas je Vaskrs u kulturama okupiranim istočnohrišćanskom propagandom

Kad sam bio mali u mojoj kući uvek su se farbala jaja. I ja sam to uvek radio i pomagao. To su svi u mojoj porodici radili. Mešao sam boju, stavljao nalepnice zečića i vatom premazivao svako jaje uljem i sve to do u kasno u noć. A u nedelju ujutru, katkad sa robdinom, katkad samo u užoj familiji, naravno, hristos-vaskrse-vaistinu-vaskrse i tucanje, koje sam jedva čekao. ‘Ajd sad jednu stranu, ‘ajd drugu, pa ko pobedi. Kom detetu na svetu takve stvari ne bi ostale u lepom sećanju.

A iz tog perioda sećam se i plehanih zvončića sa trobojnom trakicom koje sam dobijao u crkvi Svetog Marka na Vrbicu. Na mom putu ka crkvi prošli bismo prvo Tašmajdanom i obavezno bismo naleteli na nekog Cigu sa pokretnom prodavnicom na kolicima koji je prodavao one ogavne plastične igračke sa mačevima, pištoljima, autićima i sapunicom za balone. Sada ogavne, ali u to vreme, za mene, retko ostvarene želje. Uvek sam dugo stajao i dečjom čežnjom svaku igračku pogledom analizirao do beskonačnosti i nadao se da ću ponekad nešto od toga dobiti. U tom periodu večite oskudice socijialističke nam federetivne zemlje dobiti plehano zvonce bila je velika stvar. Svako od njih sam godinama čuvao. Moje dečije srce bilo je prepuno sreće svaki put kada bi to zvonce zazvonilo.

Ali to nisu bili jedini izvori sreće. U to vreme ja sam bio i Titov pionir. Voleo sam crvenu maramu, voleo sam plavu kapu i crvenu zvezdu na njoj. Nikada nisam imao sreće da imam onu plastičnu sa metalnim kućištem koja se zašrafi, uvek sam imao samo unu platnenu, fiksno zašivenu za kapu i uvek sam zavideo pionirskim predvodnicima i predsednicima odeljenske zajednice koji su imali tu bolju zvezdu. Ponekad sam je držao u ruci, kada bi mi je na kratko pozajmili. Svi smo imali bele bluze ili košulje, dečaci na špic opeglane teget pantlone, a devojčice suknjice. Svečanost je uvek bila pomešana sa nekom pozadinom herojske ozbiljnosti. Svi smo se sećali tih dana partizanske krvi koja nas je oslobodila od nemačke okupacije. Naša zahvalnost je bila iskrena.

Fabrika smrti. Danas dečak, sutra oficir.

Fabrika smrti. Danas dečak, sutra oficir.

Neka druga deca, nekoliko decenija pre mene u nacističkoj Nemačkoj jedva su čekala da bude neka svečanost da obuku svoje oker uniforme, crne kravate i da stave kukasti krst na traci oko ruke i da ushićeno dižu ruke ka nebu i da pozdravljaju svog vođu. Da, biti deo Hitlerjugenda, bila je prava sreća za mnoge mališane. Iskreno su voleli svog vođu koji se o njima brinuo, koji im je govorio da će jednog dana postati brkati i snažni oficiri, da će zavladati svetom, boljim svetom, u kome će pobediti napredna arijevska rasa. Svaki mali hitlerjugedčić i hitlerjugedčica bili su srećni, ponosni i iskreni članovi jednog divnog velikog kolektiva svesni njegove nepobedivosti i vrline.

Sve stravične kolektivističke priče pune su lepih simbola iz detinjstva, koje ostaju lepe čak i kada saznamo šta je stajalo iza njih. Ko god je želeo išta da sazna lako je saznao broj ljudskih žrtava u sukobima kolektivista raznih boja. Najbrojnije su žrtve ratova između religija, zatim žrtve komunizma, pa na kraju nacizma. A svi veliki kolektivistički lideri znaju dobro da je najbolje zgrabiti i omađijati male nedužne dečije glavice dok još ništa ne znaju, kada mešaju porodične svečanosti sa kolektivnim svečanostima. Iza svakog onog žečića koje sam stavljao na jaje stoje gomile ubijenih, mučenih, silovanih i maltretiranih ljudi. Moja crvena pionirska marama natopljena je pravom ljudskom krvlju, čudi me da se nije cedila po mojim ramenima dok sam je nosio. A svastika na zastavama plavookih arijevaca pretvorila se u mlin za mlevenje ljudskog mesa.

Ja danas više ne farbam jaja, ne slavim Slavu, ne nosim nikakve marame i ne glasam na izborima. Kada sam bio mali nisam znao, a drugi su odlučivali umesto mene, a kad sam porastao, saznao sam.

Advertisements