Galerija

Demokratija je nemoralna

Odrastao par, muž i žena u svakoj demokratskoj zemlji dobrovoljno odlučuju da li će i koliko dece imati, što je već privilegija, ne bi me začudilo da neke države krenu da prisiljavaju ljude da imaju decu nezavisno od svojih želja. Svako od te dece postaje sužanj države u kojoj se rodio. Zašto? Zato što ako se ne registruje postaje ilegalan i mora da napusti zemlju. Ko će ga prihvatiti, to je drugo pitanje, ali ga zemlja rođenja neće. Postoje i mnoge zemlje koje zahtevaju registraciju kao jedini izbor svih rođenih unutar nje. I kad se čovek registruje mora da poštuje sve zakone unutar krvave virtualne linije koja se zove državna granica.

Šta je to zakon? Zakon, to je mišljenje većine sa uperenim pištoljem „legalizovane“ sile, kao što su sudstvo, policija i vojska. Dakle, zakon nije ništa objektivno. Zakon je mišljenje većine i ništa više od toga. Neko bi rekao, demokratija je veliki progres jer je bar mišljenje većine umesto manjine. No, pogledajmo kako te većine u praksi rade. U Americi je ta većina donela početkom dvadesetog veka zakon da je zabranjena prodaja alkoholnog pića. U nekim Američkim državama zakon je bila i kastracija mentalno hendikepiranih. U svim demokratskim zemljama EU-je i Amerike, porez na dohodak, nekretnine i kupljene stvari je obavezan. Obavezno je nositi kacigu za motordžije, vezivanje pojasevima za šofere auta, deca moraju na silu da idu u neku školu, zabranjeno je pušenje čak i u restoranima privatnih vlasnika. Jednostavno rečeno demokratija, to je tiranija većine. Što većina odluči, to policija pištoljima uteruje. Ma šta god to bilo.

Predsednike Američke demokratije ili bilo koje druge, potpuno je svejedno. Zamenili smo tiraniju manjine sa tiranijom većine

Predsednike Američke demokratije ili bilo koje druge, potpuno je svejedno. Zamenili smo tiraniju manjine sa tiranijom većine

Uzmimo primer zabrane pušenja u privatnim restoranima. Neki čovek, vlasnik samog sebe svojim radom kupuje poslovni prostor i to postaje apsolutno njegovo. Ljudi dobrovoljno dolaze u njegov restoran i vole da jedu njegovu hranu. Neko nakon ili tokom jela zapali cigaretu. Nekome to smeta, taj više ne dolazi u taj restoran. Nekima to ne smeta. Oni i dalje dobrovoljno dolaze u isti restoran. Onda dolazi demokratija koja zabranjuje da ko dolazi u privatni restoran privatnog čoveka da puši. Vlasnik restorana mu nije zabranio da puši, njemu ne smeta da drugi puše, svi se slažu, sila ipak komanduje, nema pušenja. Ako neko zapali, dolazi sila sa pištoljima i naplaćuje kaznu, ili vodi u zatvor ako vlasnik odbije plaćanje kazne.

Dakle, demokratska sila, otima porez od ljudi da bi finansirala svoj sud i policiju da primenjuje ono što većina odluči.

Zašto je uopšte relevantno mišljenje većine? Branioci demokratske ideje govore da se za mnoge stvari ne zna šta je objektivno dobro, a šta ne, pa je onda poštenije u tom neznanju pitati šta većina misli. Kao i sve iluzije i ova izgleda primamljivo. Demokratija izgleda kao da je moralna, kao da brine o ljudima i kao da je našla najbolje rešenje ili najmanje zlo ako ništa drugo.

Stvari stoje drugačije. Ljudsko društvo ne postoji, ljudska zajednica ne postoji. To su samo koncepti. Realno postoje samo individualni ljudi sa individualnim mozgom, voljama i odgovornostima. Ako ne postoji društvo, manjina ili većina, potpuno je svejedno. Ono što postoji je privatna svojina nad samim sobom i svim što proizvedemo. Dakle, ako bismo odbacili nemoralni sistem demokratije, ono što bi ostalo je vladavina prava. Svako ima pravo na svom privatnom posedu da radi sve ono što ne ugrožava privatno vlasništvo drugih ljudi. Ako ja na svom privatnom posedu palim automobilske gume i otrovni dim ide na posed nekog drugog koji taj otrov diše, ja to ne mogu raditi. Nije potreban nikakav poseban zakon za zabranu paljena automobilskih guma. Ako napravim krov nad svojim posedom sa izuzetnim filterima tako da otrovni dim nigde ne ode nego se pretvara u ukusne kolačiće, ja mogu da palim gume koliko mi je volja. Ako ja pijem ili pušim marihuanu na svom posedu ili na posedu prijatelja koji to isto voli, to bi morala biti naša privatna stvar. Ali ako se desi da pomućene pameti sednemo u auto i ubijemo drugog čoveka, naravno da smo krivi. U svakom slučaju nepotreban je zakon o zabrani droge ili o zabrani zagađivanja. Idemo dalje, ako ja ne želim da stavljam pojaseve na šoferskom mestu, meni će zdravstveno osiguravajuće društvo povećati cenu osiguranja. Ali to je moja volja da bacam pare, ako mi je draže da plaćam više umesto da se vezujem. Dakle, nepotreban je zakon za obavezno vezivanje. Itd, itd, itd.

Ljudi mogu da žive sasvim korektno i komotno sa vladavinom prava, bez ikakve demokratije. Ako se zna ko šta poseduje, i ko je za šta odgovoran, nema nikakvih problema. Pravni fakultet traje 6 meseci, rešili smo sve. Demokratija je i nemoralna i nepotrebna i neefikasna. Ali zato deca u školama uče da je ona moralna, kao što je crkva uvek učila da nas Jahve voli ili da je Tito najveći sin naših naroda i narodnosti. Lažima nikada kraja.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika