Galerija

Pravna država ili vladavina prava?

Više manje sve svetske demokratije se busaju ponosno u grudi tvrdeći da su pravne države, kao da smo time nešto postigli. Šta je to pravna država? To je sistem u kome određene institucije donose zakone i pravila za svaki aspekt života i rada ljudi. Dakle, nema stihijskog ponašanja gde svako može da radi šta hoće, već je sve regulisano. Na prvi pogled izgleda fino. Izgleda kao da neko lepo unosi red i disciplinu, kao da neko misli na naše dobro. Koliko ste samo puta čuli političare da s ponosom govore da sve što oni rade da je regulisano zakonima, da sve lepo piše crno na belo itd i time opravdavaju sve i svašta.

Ako su uspeli da vas zavaraju magičnim rečima da je pravna država raj na zemlji, rado bih vas probudio iz tog sna, rekao bih košmara. I nacistička Nemačka je bila pravna država. Nemci su sva svoja nedela revnosno kodifikovali u svojim zakonima. I sterilizaciju hendikepiranih i zatvaranje i ubijanje svih političkih protivnika i uništavanje Jevreja po koncentracionim logorima. Već vas čujem, zavapićete da je Nemačka bila monstruozna država, da se to ne može desiti sa današnjim demokratijama. Da li ste baš sigurni? Ili još bolje pitanje, šta je to, da li postoji neki mehanizam koji kontroliše šta pravna država može da odlučuje, a šta ne može? Obično se govori da postoji povelja ljudskih prava i da demokratski zakoni ne mogu biti proizvoljni, već da moraju da proizilaze iz te povelje.

U matematici, to bi bilo ekvivalento aksiomima i teoremama, aksiomi bi bila ljudska prava a teoreme bi bili zakoni. Tako, da ako su aksiomi loši, ni teoreme ne mogu biti bolje. U realnim demokratijama postoje ogromni problemi i sa aksiomima i sa teoremama, jer često ulaze u direktan logičan sukob sa aksiomima. Ovde bih se pozabavio problemom aksioma, kao mnogo važnijim.

Između želje i mogućnosti. Realno je samo ono što je realno, ne ono što bismo želeli

Između želje i mogućnosti. Realno je samo ono što je realno, ne ono što bismo želeli

Povelja elementarnih ljudskih prava, takozvanih pozitivnih prava, je čista ideologija, prazna priča, šarena laža u suprotnosti sa realnošću. Prava na rad, na sreću, na zdravlje, na obrazovanje itd. Ništa od toga ne može biti pravo. Pravo je reč sa velikom težinom i moramo je veoma ozbiljno shvatiti. Ako je nešto pravo, onda je to uvek pravo. Nema izuzetaka i neko ili nešto to mora da garantuje. Kako živimo u konačnom svetu sa konačnom teritorijom, resursima, vremenom i pameću, a prava su beskonačna, imamo veliki logički problem. U najboljem slučaju možemo da govorimo o dobrim tendencijama, da bi bilo bolje ako bismo maksimizovali broj ljudi koji živi od svoga rada, koji može da se leči ili obrazuje. Ogromna je razlika između tendencije i prava. No, ne postoji povelja o ljudskim tendencijama, već povelja o pravima. Zbog toga i padaju u vodu ovi aksiomi. U nauci, empirija uvek pobeđuje nad teorijama. Kako god lepo, primamljivo ili elegantno zvučala bilo koja teorija, u onom trenutku kada neka teorija ne može da objasni neko novo zapažanje, teorija mora da padne. Za logično nastrojene ljude povelja o ljudskim pravima je odavna pala, kao elementarno nelogična. Ali zato državni propagandisti stalno nam pričaju da mi imamo ta prava, samo kad bi demokratija bolje funkcionisala, samo kad bi ljudi bili bolji i ne znam šta. Da su svi ljudi anđeli a političari super-anđeli, opet povelja ne bi mogla da funkcioniše. Povelja o ljudskim pravima je toliko nelogična, kao kada bi matematički aksiomi govorili da su brojevi i veći i manji od nule u isto vreme. Nezavisno od najbolje volje, tako nešto nikada ne bismo mogli da pretpostavimo.

Dakle, proizvoljnu pravnu državu, kao nacističku državu, koja nije ništa drugo nego formalizovanje samovolje manjine odbacujemo. Demokratsku pravnu državu koja proizilazi iz nemogućih pozitivnih ljudskih prava odbacujemo kao nemoguću. Šta nam onda preostaje? Ostaju nam takozvana negativna ljudska prava, koja nisu u suprotnosti sa realnošću. Dakle princip posedovanja samog sebe i svih produkata koji iz toga proizilaze. Što znači svojina i odgovornost. Jedno bez drugog ne može. Mi čak nemamo prava ni da postojimo, jer priroda je jača od naših tela i tehnologije, ali dok postojimo imamo pravo da posedujemo sami sebe.

Prava, kao i aksioma što je manje, to je bolje. To su jača, sveobuhvatnija, logičnija i kompatibilnija sa realnim svetom i opažanjima. Anarhija, to je logična posledica shvatanja da realno mogu da postoje samo negativna prava. Anarhija, to je sistem koji proizilazi iz vladavine negativnih prava. Negativno, ne znači loše, to je samo terminiloška oznaka kao pozitivni i negativni pol u fizici. Najvažnije od svega. Nisam ja taj koji se bori da vam ukine bilo koja prava. Vi pozitivna prava niti imate, niti ih možete imati. Ali dok države manipulišu iluzijama da ih imate, vi ste robovi. Ja se borim da se oslobodite iluzija, da biste postali slobodni ljudi. Sloboda je mnogo skuplja nego što mislite, ali bolje i skupa sloboda, nego jeftina iluzija.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka