Galerija

Zamisli život u ritmu privatne svojine

Počeću analogijom vica koji je Bata Stojković ispričao u filmu „Idemo dalje“ đacima u nekom selu nakon oslobođenja, nakon drugog svetskog rata. Pa kažem „Bilo 2 Muslimana, Hrišćanin, Demokrata i Anarhista i skakali iz aviona…. I sad ja ne znam kako je sve ono tačno išlo, ali na kraju znam da ih je Anarhista sve zeznuo“.

Pratio sam na JuTjubu duel izmeđe 2 muslimanska popa, jedan šef Muslimana u Sandžaku (Zukorlić), drugi u Beogradu (Jusufspahić). Sad da li je pop, hodža, imam ili nemam, nije mi bitno, ne divanim madžarski, pa slabo pratim te njihove činove. Elem, ono što je bitno, suština sukoba je da onaj sandžački pop hoće da ujedinjuje sve Muslimane iz Makedonije, Srbije, Albanije, Crne Gore i Bosne, dok onaj beogradski nastoji da svaka muslimanska zajednica postoji unutar države u kojoj se nalaze njeni vernici. Ovaj prvi, drčan, bi da pravi ujedninjenu državu unutar nekoliko drugih država, kao prvi korak, onda naravno i da se otcepljuje, kao drugi, dok je Beograđanin pomirljiviji.

Pop protiv popa protiv popa protiv demokrate, rezultat, zna se.... uvek krv

Pop protiv popa protiv popa protiv demokrate, rezultat, zna se…. uvek krv

Uz sve to, lokalni Pravoslavci svuda okolo najviše bi voleli da nema ni jednog od tih Muslimana, pa tako ni duela ne bi bilo. Formalno, svi ti popovi su samo žamor. Dok oni koji imaju vlast, dakle „legitimno“ pravo da hapse i ubijaju na svojoj teritoriji, dakle demokrate imaju formalno pravo, ali kako ovi drugi imaju pravu vlast nad idejama vernika, moraju da pregovaraju. Naravno i demokrate imaju svoju religiju, da oni paze na siromašne, da nas besplatno školuju i leče, da čuvaju našu imovinu i slične mitove. Ali u nekim delovima svoje teritorije imaju veliku konkurenciju, pa oni koji veruju u mitove o Hristu ili o Muhamedu više nego u mit o vladavini većine, realno više vladaju i onda demokrate moraju da se dovijaju kako da vladaju preko posrednika. I mic po mic, na kraju mora da sevne mač, onda se svi izpodele i nastanu nove virtuelne krvave linije zvane državna granica. Kako bi drugačije i moglo među iracionalnim ljudima?

Ako ste do sada pomislili da sam ja na strani beogradskog, a ne sandžačkog popa, grdno ste se prevarili. Ja ne mogu da budem na strani ni jednog čoveka koji ili laže ili priča prazne priče bez svoje krivice (dakle zao ili glup). Da sam ja novinarka u ovom intervujuu, dakle novinarka anarhista, ne bih ih pitao za detalje oko toga kako bi ko da rešava pitanja muslimanske zajednice, već bi im postavio pitanje. Da li ljudi u kraju koji vi zovete Sandžakom imaju svoje privatne kuće, ulice i imanja? Da li neko od vas poseduje džamije na tim privatnim imanjima? Da li znate da možete da zabranite bilo kome ko se vama ne sviđa da dolazi i ulazi u vaše privatne kuće, ulice i džamije? I da li znate da tako neko drugi ko poseduje svoje kuće ulice i crkve ili naučne institute isto može vama da zabrani da ulazite ako im se ne sviđate? Da, znamo. Pa gde je onda problem? Zašto se onda registrujete, tražite prava, organizujete ovo ili ono. Ono što je vaše, to je vaše. Hoćete da pričate među sobom na turskom, na arapskom, na kineskom, hoćete svoje škole u kojima učite svoju decu vašim religijama? Ako imate para i ako vam neko iz svog džepa plaća te škole, vaš izbor. Šta se to mene tiče. To je vaš problem. Jednako tako me nije briga za hrišćanske crkve dok god ima privatnika koji iz svog džepa plaćaju zidanje i održavanje. Ali zato ja u ulici, kvartu ili gradu koji posedujem (zavisi koliko sam imućan), na primer, mogu da uvedem pravilo da ne sme da uđe ni Hrišćanin, ni Musliman, zato što ja ne poštujem vernike i što su dalje od mene, bolje se osećam. Svako na svom posedu bira koga će i da li primati. Eto, tako anarhija rešava problem. Ne postoje granice, jer ne postoje države. Svako ima ono što ima, a dobra volja i privatni interes drugih je da me primaju i zovu na njihove posede. Naravno, popovi ne žele anarhiju, kao što je ne žele ni demokrate, jer to bi značilo da bi oni postali nepotrebni. Kad neku teritoriju držite na iluzijama, kad jednom iluzije postanu providne, nestane potreba za iluzionistima. Zamislite koliko je velika moć ideja, kada su ljudi spremni u rat da uđu zbog čistih fikcija, na primer o bogu, naciji ili državi, mada je dovoljno da neko malo dete uperi prst i pita, a gde ti je taj bog i gde ti je ta država i svi vide da je car go.

Naravno, neko bi se pobunio i rekao, a šta ako bi Muslimani krenuli da dobijaju ogromne pare od šeika iz Arabije, pa krenu da otkupljuju svu srpsku zemlju. Odgovor ne može biti očigledniji. Da, pa šta onda? Kako tržišni zakoni uvek važe, možda bi prva imanja bila otkupljena jeftino. Drugi bi Srbi okolo videli da ima neko ko nudi silne pare za zemlju, pa bi tako u veoma kratkom vremenu cena drugih imanja bilo tako velika da se ni jednom Arapinu iz Arabije ne bi isplatilo dalje da kupuje. A uz to prave srpske patriote ne bi prodale ni za koju cenu. Dakle, ekspanzija bi stala veoma brzo. A ako ne bi stala, Srbi sa velikim parama otišli bi tamo gde se njima više sviđa i tamo kupovali svoja imanja. Recimo u Beč i kupili ceo Beč za sebe. I gde je tu problem? Ima li išta jednostavnije? Nema, ali komplikovanije ima: naš život kojim živimo svaki dan. A to znači da demokrate imaju vlast nad svima, pa onda odlučuju ko je priznata vera, a ko nije, ko će i šta da uči ljude po školama, ko gde sme da ide, ko će da ima televizije i ko radije, … živeo Drug Izabrani.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=bj1y6-Edrwg]

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 33 min 30 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika