Galerija

Zatvor u Anarhiji

Ima neka izreka, „ako hoćeš da upoznaš narod idi mu na groblje i na pijace“. Dodao bih na to idi mu i u zatvore, da vidiš kako tretiraju ljude koji greše. Po tom kriterijumu najveći deo sveta, uključujući i famozni Zapad, ne be prošao ni test najnižih civilizacijskih standarda, toliko je očajna situacija. Zatvori bi, trebalo da budu bolji od hotela, neka vrsta čvršće varijante dečijih odmarališta iz komunističkog perioda, samo za odrasle, sa pionirskim predvodnicima, organizovanim aktivnostima itd… No, krenimo redom.

Najveći problem povodom pitanja zatvora što je on viđen kao kazna. On to nikako ne bi smeo biti. Drugim rečima, ako krenemo od prvih principa, dakle posedovanja samog sebe, sva kriminalna dela spadaju, široko gledano u krađu. Mogu nam ukrasti novac, pokretnu i nepokretnu imovinu, delove tela, pa i sam život, sve je to započinjanje sile protiv naše privatne svojine nad samim sobom. Moglo bi se pretpostaviti da svaka od tako viđenih krađa se može kvantifikovati, više manje složenim postupcima. Nivo štete, kolateralna šteta, psihološka trauma, nivo prihoda žrtve, verovatna moguća karijera, uticaj štete na neometani nastavak života itd. Tako recimo slomiti ruku Novaku Đokoviću i nekoj nezaposlenoj lenštini što se grebe o mamin džeparac sa 30 godina, ne bi imali istu nadoknadu. Prvi zarađuje milione i slomljena ruka može da znači zauvek povlačenje iz karijere, dok u drugom slučaju, bi tipus i dalje sedeo na kauču i krao bogu dane. Ja govorim kako bi trebalo, ne kako jeste. Ljudi nisu svi jednaki, kontekst kriminalnog dela bi morao biti od presudne važnosti u određivanju odštete. Način plaćanja, trebalo bi, da bude dozvoljen u raznim oblicima, uglavnom novčanim, ali i u naturi, dakle oko za oko. Ugovori kod privatnih sudova (kad jednom budu postojali) mogu da uključuju i obeštećenje tako da se kriminalcu slomi ruka za odštetu, pa čak i smrtna kazna. Sve zavisi sa kojim sudom je kriminalac imao dobrovoljni ugovor, pa ako je u njemu pisalo to i on to potpisao i to nije nemoguće.

Ono što se dešava po zatvorima je sramota država, ne ljudi unutra

Ono što se dešava po zatvorima je sramota država, ne ljudi unutra

Dakle, nisam pominjao zatvor kao moguću nadoknadu štete. Zato što to nema nikakve veze. Zatvori bi morali biti isključivo popravne i izolacijske institucije. Dakle, uhapšeni bi morao biti podvrgnut seriji periodičnih ispitivanja da bi se utvrdila verovatnoća bekstva sa ciljem ne isplaćivanja odštete i mogućnošću ponavljanja istog ili sličnog čina. Dužina boravka u zatvoru nikako ne bi trebalo da ima ikakve veze sa načinjenom štetom. Zatvor je mesto, gde bi trebalo da se maksimizuje prepoznavanje problema i zatim njegovo rešavanje. Radi ekstrema, ne bi trebalo nikoga da začudi da neki lopov samoposluga bude ceo život u zatvoru, dok višestruki ubica bi mogao da izađe za godinu dana (ili manje). Ako bi lopov pilićar pokazivao nakon godina pokušaja da mu se pomogne u zatvoru neprestanu sklonost za krađom, taj ne bi nikada trebalo da izađe. Dok, ako neko, recimo pilot aviona sruši avion svojom greškom i pobije 250 ljudi, a on preživi, ali je sasvim jasno da je shvatio svoju grešku, naravno da mu neće biti dozvoljeno da pilotira više ikada u životu, ali taj zaista bi mogao da izađe iz zatvora za koji mesec.

Ali količina boravka u zatvoru ne bi smela da ima veze sa visinom odštete. Pilićarski lopov bi platio 100 jedinica odštete i ostao ceo život u zatvoru, dok bi pilot morao da otplati 10 miliona odštete. Štaviše, što su zatvori efikasniji, to bi ranije rehabilitovali kriminalce i oni bi odmah morali da se bacaju da prave što veći biznis mogući da mogu da vrate sve što su dužni. Tako da bi pilot praktično živeo u kartonskoj baraci, jeo koru hleba i vode i sve svoje prihode davao žrtvama, ali ako zna da napravi unosan biznis, mogao bi za 20 godina da isplati tih 10 miliona i ostalo bi išlo njemu.

Zatvori bi naravno morali biti u privatnoj svojini sa sledećim pravilima. Troškove plaćaju sami zatvorenici, nikako finansiranje iz poreza, koji je nemoralna kategorija. Što bi zatvorenici bili ranije pušteni, to bi više plaćali. Naravno, ako bi pušteni zatvorenici bili hvatani u ponovljenim sličnim nedelima, zatvori bi plaćali deo odštete novim žrtvama. Takav sukob interesa, činio bi da zatvori učine što više mogu da u što kraćem vremenu, ali ne i prekratkom, rehabilituju svoje klijente. Zbog toga zatvor ne bi bio koncentracioni logor za masovno silovanje muškaraca i žena, što su današnji državni zatvori, već centri za rehabilitaciju. Dakle, što efikasniji i humaniji mogući.

Zašto se to ne dešava? Zato što države koriste zatvore kao alibi za večito povećavanje poreza pod izgovorom da se stalno povećavaju troškovi policije i sudstva. Državama nije u interesu da se reše kriminala. To je unosan proizvod za održavanje iluzije da države rade za naše dobro.

Advertisements