Galerija

Kultura je otrov

Pod kulturom ne smatram samo književnost ili slikarstvo, muziku ili film. Pod kulturom smatram skup svih vrednosti i pravila, ali ne i zakona u nekoj geografskoj oblasti u datom vremenu. Često ćemo čuti mnoge dužebrižnike koji govore na sav glas da bi ljudima bilo bolje samo kada bi imali veću ili višu kulturu. Pa se onda krene drvljem i kamenjem po balkanskom gedžovanluku i prostakluku. Pa onda, recimo, krenu narod da dele na one koji gledaju televiziju Pink i na one koji slušaju Dragstor Ozbiljne Muzike na Beogradu 202. To je tako plitko, bezvredno i snobovski. Možda je veća verovatnoća da neko ko sluša Dragstor poznaje osnovne principe etike, ali to nije nikakva garancija, rekao bih, možda je čista slučajnost. Možda neko iz Pink publike nikada nije imao sreće da ga neko poduči racionalnoj etici, ali možda ima više prirodnog dara, pa ima bolje etičke intuicije nego neki snob sa Kolarca. U svakom slučaju ako neko misli da je nešto postigao u životu ako poznaje sve nazive Bahovih kompozicija, sve bitnije latinske citate ili tehnike rekonstrukcije slika Leonarda da Vinčija, možda ideje Dostojevskog, to uopšte ne znači da izvodi svoje zaključke u raznim životnim situacijama iz osnovnih principa. Ne, sasvim je moguće da takav čovek bude verski zaslepljen, rasista prema izbeglicama, nacionalni šovinista ili lopov prve klase.

Kulture mogu biti primitivne, mogu biti prosečne, mogu biti prefinjene, ali su sve potpuno netačne. Postoji kultura plemenske saradnje u primitivnim sredinama, ili kultura trke za bogatstvom u malograđanskim krugovima, ili kultura prezira prema neobrazovanima u snobovskim sredinama. Zatim postoje političke kulture. Levičari, koji su na praktičnom planu sve bitke izgubili jer im se taj njihov komunizam svuda srušio u temelju i dalje podgrevaju svoj kolektivistički duh u tome što brane prava homoseksualaca ili Crnaca ili Cigana, ili se bore za imaginarna ljudska prava na rad, posao, školu i zdravstvo. Desničari, kojima su propali svi fašizmi i nacizmi u temelju i dalje prodaju svoj kolektivistički duh o sigurnosti od kriminala, o čišćenju nacija od imigranata i o svetom trijumviratu Patrijarhat-Otadžbina-Crkva.

Kulture su nespeli pokušaji razmišljanja i ponašanja koji se nekritički prenose od proizvođača do potrošača. Jedino što nam treba su osnovni principi i pravila izvođenja

Kulture su nespeli pokušaji razmišljanja i ponašanja koji se nekritički prenose od proizvođača do potrošača. Jedino što nam treba su osnovni principi i pravila izvođenja

Moram da vam priznam da mi nije lako da čitam novine, gledam televiziju i čitam knjige. Ljudi neprestano nabacuju razne ideje, parole i koncepte, kao da imaju neki smisao, a ja ih neprestano doživljavam kao atak na svoj um i simultano ih prevodim kao da mi govore da su 2+2=5. Kada raspravljam sa religioznima, na primer, i kada im kažem šta mislim o njihovim idejama, osiono se brecaju na mene, naređujući mi da moram da ih poštujem, čak iako se ne slažem. Pomislite samo koliko je to apsurdno. Ne kažem slučajno da kada mi ljudi govore o Bogorodici ili Alahu da mi je to isto kao da su izrekli banalno netačan matematički izraz. Da li biste poštovali ičije ideje ako počinju od elementarnih netačnosti ili pukih izmišljotina? Šta bi vas navelo da poštujete da vam neko izgovori da je bela boja crna, da je krug kvadratan, da gravitacija deluje na gore? Eto, ja se svaki put tako osetim kada mi neko govori da ljudi moraju biti jednaki, da je Isus spasitelj, da moram da plaćam porez jer sam pristao na društveni ugovor, da postoji narod, da neki narod ima interes, a posebno da neki poznaju šta je taj interes.

Proizvođači kultura su zlobni ljudi kojima je lakše snagom širenja pogrešnih ideja da vladaju i dakle parazitski žive na grbači tuđeg rada. To su popovi, političari, mnogi umetnici, vojnici, itd. Sa druge strane spektra, potrošači kultura su svi oni koji nikada nisu imali pameti, želje ili hrabrosti da postave sebi prava pitanja, nego su samo nastavili da plivaju u baruštini u kojoj su se rodili. Ja razumem da je potrošačima teško, kulturu su nasledili od bliskih roditelja, prijatelja i učitelja, mnoge su emocije bile uključene u proces prenosa kulture. Često testiram svoju empatiju pitajući se kako bih ja odreagovao da sam sa druge strane. Recimo, da mi neko sruči istinu da su 2 i 2 zaista 5. Naravno da bi mi se zatresao svet i identitet, naravno da ne bih mogao da poverujem u ono što čujem, odbacio bih u prvi mah sa prezirom takvog sagovornika. A onda, nakon prvog šoka, krenuo bih sa bujicom pitanja prvo da vidim o kome se radi, da li o nekom šarlatanu ili o čoveku koji bi zaista imao mogućnost da tako nešto i dokaže. Možda ja sam ne bih ni bio u stanju da razumem taj dokaz. Sam Ričard Fajnman je rekao da ko misli da poznaje ponašanje elektrona u atomu, taj sigurno ništa ne zna o elektronima. Dakle, neke stvari su realno veoma teške za razumevanje, ali siguran sam da bih se potrudio iz sve snage da shvatim dokaz. Ali veoma, veoma, veoma retko nailazim na ljude otvorenog uma koji su u stanju da preispitaju svoje stavove nakon što im saopštim razloge zašto njihove ideje nemaju smisla. U 99% slučajeva kreću sa celim nizom od 50 logičkih grešaka popisanih u knjizi Predraga Stojadinovića.

No, ma koliko bilo teško, sve je to potrebno, nasušno potrebno. Ateizma ovom svetu nikada nije dovoljno, slobodarskih ideja takođe, ali nadasve potrebno nam je kritičko razmišljanje iz osnovnih principa. Iskreno mi je potpuno nebitno da li neko sluša Eru Ojdanića ili Rahmanjinova. Delim ljude isključivo na one koji žele racionalno da razmišljaju i na sve druge. Možda ja lično ne volim Eru, ali to je moj nebitni estetski sud. Hajde prvo da se dočepamo univerzalne etike, posle ćemo lako za estetiku. Od pogrešne etike se umire, od estetike može samo malo da bude neprijatno.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 59 min 50 sek

Advertisements