Galerija

Država je anarhija, anarhija je država

Ružna propaganda uvek je blatila pravu anarhiju govoreći da je to haos, da je to odsustvo pravila, dok je anarhija uvek značila jednu drugu stvar, sistem bez vladara, a ne bez pravila. Ako pogledamo šta se dešava u Grčkoj ovih godina, videćemo da je upravo MegaDržava Evropska Unija u stvari haos bez pravila. Dok pravi anarho kapitalizam je ono za šta se država reklamira da jeste a nije, dakle uređenje preko univerzalnih pravila. Anarhija baš zahteva veliki nivo uređenosti, jer ako vladaju pravila, onda nisu potrebni vladari. Ali anarhija, baš kao i priroda, nije uređena odozgo, već odozdo. Fizički zakoni odozdo upravljaju kretanjima materije, a materija odozdo se menja i udružuje u složenije sisteme, pa kako ispadne.

Poslednji primer je ovaj zadnji referendum gde se Grci pitaju da li pristaju na uslove da vraćaju dug ili ne. To da nije tako žalosno, bilo bi više nego smešno. A žalosno je što se uopšte takvo pitanje i postavlja. Ja se dobro sećam kad sam kupovao stan da sam dobrovoljno, bez ičije prinude potpisao ugovor sa bankom gde je meni banka dala ceo keš odjednom da ja mogu da kupim stan i ja sam ga kupio, ali sam se obavezao da ako ne vratim dug, da banka ima pravo da proda moj stan, da uzme onoliko koliko joj nisam vratio i da ako išta pretekne preko toga da meni da, ali ja stan više ne bih imao. I sam se godinama znojio i trudio da ne izgubim stan, jer ugovor je ugovor, pravila su pravila, sa tim nema šale. Da sam se ja ponašao kao Grčka u ovih zadnjih nekoliko godina, ja bih jednostavno organizovao referendum sa svojom ženom i nakon par godina vraćanja kredita banci, odlučio bih da ja to više ne želim i tačka. I stan bi bio moj, a kredit pojela maca. Živela demokratija.

To me sve podseća da je ponašanje država najbolje opisano onom pesmom Branka Kockice,
«U svetu postoji jedno carstvo, u njemu je sve lepo, u njemu je sve nežno, tamo svako radi ono šta hoće, tamo raste svako voće.»

Nadam se da je ovo prvi korak ka disoluciji EU, a naročito Eura

Nadam se da je ovo prvi korak ka disoluciji EU, a naročito Eura

Dakle, Grčka nema nikakvo moralno pravo ni za kakav referendum. Ako imaš da vratiš vraćaš, a ako nemaš dođu kreditori i uzmu ono što im pripada. Ako nema para, ima nature. Ima puno toga što vredi u Grčkoj, efikasni preduzetnici bi veoma dobro znali kako da iskoriste lepo more i antičku arhitekturu. Ono što je privatno to ne bi smeo niko da pipne, osim naravno ako su i privatnici dužni, ali od države bi trebalo oduzeti sve. Kakav crni referendum. I to bi bilo najbolje rešenje i za ljude. Oni koji bi imali posla u firmama stranih kreditora koji su preuzeli državnu imovinu, ti bi imali plate, a ostali ili privatni biznis ili emigracija. Ko ne može ni to, mora da bude jako dobar i plemenit da ima nekog ko želi da ga izdržava, sina, prijatelja ili rođaka, a ko nema ni to, žao mi je i groblja su za ljude. Sa realnošću nema šale. Zašto ne organizujemo referendum za poništenje gravitacije, tako bi transport bio daleko jeftiniji i mogli bismo još više da žderemo i da se debljamo. Demokratija i ta prokleta prava ne znače da možemo da glasamo bilo šta nam padne na pamet. Realnost postoji nezavisno od naših prohteva. Naravno, da možemo da glasamo, da bi svi glasali da ništa ne radimo, a da svi imamo i hrane i kuće i zabavu i seks u izobilju. Ali zato je tu ekonomija da nas podseća da su naše želje beskonačne, a resursi veoma konačni.

Gledam Čomskog i ostale iz levičarskog Diznilenda kako se zajapurio braneći jadne Grke od zlih Nemaca. Kaže i Nemačka je pedesetih godina bila u grčkoj situaciji, pa joj je Evropa tada oprostila dug i gle gde je sada. U moralnom pravu, pravo je kreditora, a ne dužnika da oprašta dugove. Ako neko nekad oprosti to nije obavezujuće za druge da to rade. Realno mislim da i je i Evropa tada pogrešila, trebalo je tada da rasparča Nemačku i da svako uzme ono šta mu je dužna, za ono šta je Nemačka uradila u Drugom ratu, bolje nije ni zaslužila, ali ne može se nikada suditi nekom što ima dobru volju. Ali dobra volja nije obaveza. Tada su Evropejci bili naivni, danas Nemačka nije. Ne biti naivan nije nemoralno.

Drugim rečima, dok god pravila ne važe za sve i uvek, imaćemo ratove i krize. Pravila moraju biti univerzalna. Da je recimo onima koji su glasali za Miloševića devedesetih bilo rečeno: «Gledajte sad ljudi, trošim sve vaše pare za oružje, jer ovi ratovi su važni, bolje i gladni nego razjedinjeni» i kada bi ljudi rekli, «Može, ne trebaju nam ni penzije, ni zdravstvo ni škole, ali treba nam Velika Srbija», ja ne bih imao ništa protiv, šta god dobrovoljno ljudi hoće, neka rade. Ali nešto mi govori da im je to pitanje zaista bilo postavljeno, da bi rekli. «Ma koja Velika Srbija, daj ti meni i penzije i zdravstvo i školstvo, a ti ratuj sam». Ne može i jare i pare. Ova stvar nije i ne može biti lične prirode. Ako mečka sutra zaigra pred Srbijom ili Nemačkom, stvar se ne menja. Ne vraćati dug znači krasti, a krađa je započinjanje nasilja. Principi su principi. Da se principi poštuju, ratova ne bi bilo jer bi ljudi znali da to košta, a ako bi i pored toga i dalje želeli da ratuju, onda bi umirali od gladi, što je opet dobro, jer konačno je red da ovim svetom zavlada pamet, a ne apetiti žderača.

P.S. Ja poznajem zakonsku proceduru i to da države i ne moraju da bankrotiraju ako neće i da čak iako to urade da im se ne zaplenjuje ili prisilno rasprodaje imovina kao kod fizičkih i pravnih lica. I da mogu da dug i reprogramiraju i da se dogovore da ga parcijalno ili totalno otpišu, svašta one mogu. Ali baš je to poenta, da je morala i da je univerzalnih pravila, to bi trebalo biti nedopustivo. Ta pravila bi etički morala biti ista. Danas nije tako, danas države imaju suverenitet, a privatnici ne. Po današnjim zakonima niko ne može da uzme deo Vojvodine ako država ne vrati dug, dok se privatnicima oduzima sve što imaju da bi platili dug. To je duboko moralno pitanje.

Advertisements