Galerija

Šta me najviše nervira oko Telekoma Srbija?

Pre nego što počnem sa Telekomom, nadovezao bih se na Grčku iz prethodnog priloga, jer o njoj nikad kraja priči. Pade mi na pamet da je, između ostalog, pre deset godina, Grčka bila domaćin letnjih olimpijskih igara. Malo sam kopao po Netu i došao do činjenice da se i za to Grčka zadužila i to za jednu popriličnu sumu reda veličine 10 milijardi eura. Dakle za nekoliko nedelja trčkaranja po stadionima i plivanja po bazenima, Grčka je natovarila još dodatnih 1000 eura na glavu svakog svog stanovnika. Da li je ikada država Grčka ikome dokazala da je na osnovu investicije od 10 milijardi zaista svaki čovek zaradio barem hiljadu eura u zadnjih deset godina? Svaki čovek znači od novorođenčeta do poslednjeg starca. Da su olimpijske igre organizovali privatnici, osnovao bi se fond onih koji bi imali nešto indirektno od tih igara. Naravno da od same olimpijade teško šta može da se zaradi u tih par nedelja, ali kako je to mega planetarni događaj, nema sumnje da Grčka dolazi u prvi plan svetske javnosti i time Grčka prodaje svoje druge usluge i proizvode. Pa bih razumeo da bi se u taj fond uključili kao prvo turistički radnici, dakle vlasnici hotela i rezidenta, zatim veliki proizvođači lokalnih poljoprivrednih proizvoda, kao što su ulje od masline, feta sir, neka vina itd. I neka je tih ljudi recimo čak i 100 hiljada. Dakle, oni bi toliko verovali u isplativost marketinškog poteza olimpijskih igara da bi svako od njih uzeo po 100 hiljada eura kredita. To je dosta velika para. Da li bi ti ljudi zaista verovali da im se tih 100 hiljada može vratiti u doglednoj budućnosti? Najverovatnije ne. Dakle, da privatnici prave Olimpijadu, najverovatnije ne bi uopšte bilo potrebno 10 milijardi, možda bi samo 1 milijarda bila dovoljna. Možda bi se neki stadioni renovirali umesto gradili novi, ne bi sve moralo biti tako blješteće i šljašteće, na kraju tamo dolaze ljudi da se bave sportom, šta im toliko luksuza treba za par nedelja boravka. I stvar bi prošla. Svet zadovoljan jer imamo olimpijske igre, privatnici zadovoljni jer će im doći nove mušterije i zaradiće više nego što su uložili, a i svi drugi zadovoljni jer niko se nije zadužio ni za šta. Ali kako je olimpijadu organizovao Burazer Kapitalizam, odnosno država sa svitom svojih vernih privatnih firmi sa kojima živi u korupcijskoj simbiozi, para nikad dosta, jer dok se nahrane svi paraziti, prostitutke i prijatelji, tu treba dobro zahvatiti. I to je samo jedna od hiljada takvih akcija što su Grčku dovele tamo gde je sada. Nije samo Grčka u pitanju, sve zemlje sveta su takve, setimo se samo Putin ove zadnje zimske olimpijade, samo što Rusija ima, čak i kad se razbacuje, dok mala Grčka nema, pa je sad na dobošu, ali polako zaigraće mečka pred vratima svima po redu, u to nema sumnje. Stvarati nešto ni iz čega, to možda može samo priroda, nikako čovek, a i to je samo smela hipoteza fizike na rubu nauke (Lorens Kraus).

Prihvatilište za nezbrinute srpske glasače

Prihvatilište za nezbrinute srpske glasače

Da se vratimo srpskom Telekomu ili bilo kojoj državnoj firmi bilo gde u svetu. Najviše me nervira u svom tom pitanju što ja uopšte moram da razmišljam o tome. Kad bi mene država pustila iz svog zatvora da ne moram da joj plaćam poreze, da ne sme da me zove u rat i da ne sme da se meša u moj privatni biznis, odlukom da li će se prodavati Telekom ili neće trebalo bi da se bave drugi, oni koji bi i dalje ostali sa državom. Mada je pitanje čemu uopšte država i služi. Kapitalizam je odavno izmislio udruženu privatnu svojinu, dakle ortakluk i kooperative, a kad to nije dovoljno i akcionarska društva, pa svako odlučuje u proporciji sa udelom vlasništva u zajedničkoj svojini. Država, to je u stvari nasilno akcionarsko društvo. Preko poreza koji plaćam, u stvari, na silu, kupujem akcije svih firmi koje država stvara. Šta god država da uradi, da ga proda ili da ga ne proda, ja sam na gubitku. Ako ga proda, neće te pare meni vratiti nego će sebi da zapuši rupe u budžetu, koje uvek ima, jer država nije zasnovana na ekonomskom principu, već na kriterijumu monopola sile, pa joj se jednostavno može. Dok ako ga ne proda, kako joj je cilj da u svoje firme trpa ljude nezavisno od toga li su ekonomski isplativi ili ne, nego da li će glasati za neku partiju ili ne, dakle radi se o prizemnoj korupciji, opet ću izgubiti pare, jer će te firme uvek biti loše vođene i imaće gubitke i onda će država uzimati nove poreze da to nadoknadi. Država je kao tamni vilajet. S njom možeš samo da izgubiš. E zbog toga, ko voli da ima taj mazohistički odnos sa državom, neka njega, samo napred. Štaviše u anarhiji, u realno slobodnom društvu, nikada niko nikoga ne bi smeo da tera da bude kapitalista. Ko je nesposoban ili nezainteresovan za slobodu ili za preduzetništvo, neka se lepo organizuje u svoje lokalne komune nacista, monarhija, komunista, nacionalista, rasista, pa onda neka se šibaju međusobno. Mi njih nećemo dirati, ali ne smeju ni oni nas. Pa, ako su, na primer, komunisti, onda mogu lepo da žive u siromaštvu, ali bez stresa od konkurencije. Pa siromaštvo nije greh. Neka prave svoje Telekome, neka ih kupuju i prodaju, šta im je volja. A mi ostali ćemo da pravimo olimpijske igre po ekonomskom principu. Ako nam se ne isplati, nećemo ih ni organizovati. Pušićemo svoje kubanske tompuse, fitiljićemo svoje kapitalističke brkove, popravljati svoj monokl, dok ćemo zlobno namigivati drugim okom brojeći svoje gomile novaca. I to i sve drugo što spada u stereotip bogataša. Svako treba da bude slobodan da radi ono što mu je volja, da to ne nameće drugom i da sam plaća posledice svojih akcija. Ako su marksisti ili državoljupci zaista u pravu, neka se lepo odvoje, dokažu da su u pravu u praksi, možda se tako i mi ostali predomislimo, pa im se i pridruđimo. Umesto da nas silite, inspirišite nas rezultatima. Ja vama anarhiju nikada ne bih nametao.

Advertisements