Galerija

Drvena olovka

Evo još jednog pristupa kako pokazati zašto je anarho-kapitalizam logična metodologija, dakle pristup rešenju problema, a ne samo rešenje. Ako se kad tad udubite u literaturu koja se bavi analizom društvenih sistema, sigurno ćete naleteti na školski primer drvene olovke. Ima li šta jednostavnije od proizvoda koji se zove drvena olovka? Tu je grafitna mina, drvena drška, gumica na vrhu i metalni prsten koji je spaja na dršku. Izgleda kao da to može da napravi i malo dete. Mada čak i kad dobijemo sve delove na raspolaganju, kako ćemo da uguramo minu u drvenu dršku? Ali krenimo i korak dalje. Šta ako ne dobijemo sve delove, šta ako moramo da proizvedemo i grafit, i dršku i gumicu i prsten i boju? Dakle, grafit je od rude uglja, dakle, moramo da otvaramo rudnik. A to je tako jednostavno, zar ne? Da bismo imali rudnik, potrebno je da imamo mašine, rudarske inženjere, kopače. A da bismo napravili metalni prsten, opet moramo da otvaramo rudnik gvožđa, pa topionicu koja izdvaja metal iz rude gvožđa. Da bismo posekli drvo za dršku, moramo da imamo motorne testere, a za to su nam potrebni motori, pa nafta, onda moramo da otvaramo bušotine u Iraku. Jasno vam je kako brzo problem postaje složen. Od nekolicine naočigled prostih delova, shvatate da morate imati vojske ljudi, stručnjaka i kapitala da sve to znate, organizujete i da vam se isplati. Ako ste intelektualno pošteni, morate zastati i zamisliti se nad tom činjenicom koliko je kompleksan svet u kome živimo.

pencil

I nakon što ste se zamislili, upitajte se kako to možemo da primenimo na svoj život? Ako ne postoji ni jedan čovek ili mala grupa ljudi u stanju da od početka do kraja organizuje tako nešto jednostavno kao što je drvena olovka, koliko li je tek teško biti organizator ili vladar čitavog jednog društva. Vladari u bilo kojoj svojoj formi, a to je najčešće državna forma, su astronomski arogantni ljudi. A oni koji veruju da vladari ili parlamenti mogu, nezavisno od nivoa njihove dobrote, da upravljaju tako nečim složenim kao ljudsko društvo, megalomani su najgore kategorije. U sferi otkrivanja prirodnih fenomena, tu analogiju možemo da pronađemo u religiji. Vrhunska je intelektualna arogancija reći da je bog objašnjenje za sve što je u prirodi. Ta hipoteza nikada nije odgovorila ni na jedno pitanje, a postavila je hiljade novih. Ateizam je rekao: «Prestani da se praviš da znaš odgovor, pa ti je odgovor na svako pitanje bog, nego počni od posmatranja sveta i pokušaj da daš neko racionalno objašnjenje». I tako je nastala nauka. Anarhija, analogno ateizmu, odbacuje OBJEKTIVNU ILUZIJU da je država odgovor za bilo koji problem. Država jednako bog, svako u svom domenu. To su 2 ekvivalentne iluzije. Šta nudi anarhija kao alternativu? Isto ono što i ateizam. To su načini razmišljanja koji brišu intelektualni prostor od mentalnog đubreta. A šta nudi ateizam kao alternativu? On sam ništa, ali je oslobodio prostor nauci. Anarhija sama ne nudi ništa, ali oslobađa prostor da stvorimo svoje institucije. Koje? Postoje razni modeli, razni predlozi, ali ne postoji ni jedan čovek koji to može znati za celo društvo. Kada bi taj čovek postojao, trebalo bi on da postane imperator sveta. Kao kada bi mogao da postoji savršeni ekspert da zna ko sa kim treba da se venča ili ko treba kojim poslom da se bavi. Da takvi ljudi postoje, uopšte ne bi bilo potrebno da idemo na spojeve sa raznim devojkama dok ne nađemo onu pravu. Dovoljno bi bilo pitati eksperta i on bi znao i kako on to zna, mi bismo se sigurno sa njim i slagali. Isto tako kao što je apsurdno da postoji ekspert takvog tipa, još gore je čak i nadati se da može da postoji neki predsednik vlade koji zna kako treba upravljati nekim društvom. Kad vam premijer kaže da je on tu da brani narod X i nacionalni interes tog naroda, to je mnogo arogantnije nego neko da dođe na televiziju i kaže da zna ko kakvu ženu treba da oženi. Možda ti premijeri čak i misle da mogu to što govore, ali kako reče ona stara izreka, da biste lagali druge, morate prvo sebe da ubedite u svoje laži. Kada shvatite to, onda nećete razmišljati o anarho-kapitalizmu kao o nekom konačnom rešenju, već o metodologiji građenja društvenih odnosa. On nas podseća da je ljudsko društvo nesaznajno za bilo kog pojedinca. I kad to shvatimo moramo odabrati neku aproksimaciju organizovanja individua odozdo. Anarhija ne negira dobrovoljnu demokratiju, kao ni državni socijalizam, nacizam, monarhiju ili bilo šta drugo. Ako postoje podskupovi društva koji tako žele da se organizuju jer je to za njih najbolji način rešavanja problema, ako su tako odlučili pripadnici tih zajednica, to je sasvim u redu. Ali nametati celom društvu neki vid rešavanja problema je arogancija, pa zatim i zločin. Čak i komunizam, ako je dobrovoljan, dakle ne postoji privatna svojina, dakle neke birokrate mogu da odlučuju kako da raspolažu imovinom celog društva, prestaje da bude nemoralan, ako je dobrovoljan. Dubokog sam mišljenja da kad jednom ljudi shvate šta to znači sloboda i racionalna etika da će biti sve manji broj dobrovoljnih pristalica komunizma, čak do njegovog iščeznuća, ali dok se to ne desi, dovoljno je da oni koji ne dele zajedničke vrednosti i pravila, ne žive zajedno i da ne mogu da utiču jedni na druge. I neka onda pobedi socijalna grupa ili nekoliko njih paralelno u zavisnosti od toga koliko ima dobrovoljnih pristalica. Danas nemamo ništa slično tome, imamo na silu monarhiju za sve, pa komunizam za sve, pa demokratiju. Pa okanite se više te sile, aman zeman ljudi. Ja tebe ne diram u tvojoj demokratskoj komuni, ti mene ne diraj u mojoj gde je privatna svojina svetinja. Ti ceni svoj kolektiv, ali ne diraj moj individualizam.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka