Galerija

Disciplinovani, umesto nadljudi

Govorio sam u prošlom prilogu o tome da je nemoguće dostići anarho-kapitalizam bez promene svesti ljudi. Počeo bih sa svojim kritičarima koji misle da je samo za levi anarhizam, dakle anarho-sindikalizam potrebna ta promena svesti, dok za desni anarho-kapitalizam, to nije potrebno. Pogledajmo 2 predloga kako to vide minarhisti odnosno libertarijanci i kako anarho-kapitalisti:

Prvi, dakle minarhisti, tvrde da je država ipak potrebna, ali da je treba odvojiti od ekonomije, kao što je crkva odvojena od države. Dakle, država treba da bude što manja, odnosno da ima što manji broj uloga u društvu. To se svodi na policiju, vojsku, sudove, zatvore i ništa drugo, dakle njen posao nije da stvara zakone ili reguliše ekonomiju, već samo da poštuje one koji čuvaju tekovine sloboda i privatne svojine. Dakle, ako neko krene da krši principe racionalne etike, dakle krene da ubija, krade, siluje ili maltretira, tu je policija da ga hapsi i sud da odluči o kom krivičnom delu se radi. Vojska je tu da brani čitavo društvo od spoljnjeg neprijatelja. Pogledajmo šta je tu problem. Ako bi ljudi ostali nepromenjene svesti, dakle ne bi u kritičnoj masi mogli da obuzdaju svoje životne impulse, ta mala država bi i dalje bila sačinjena od redova divljih ljudi, dakle vremenom bi rasla i povremeno preuzimala sve veći broj funkcija iz ostatka društva i vremenom postala današnja klasična država što može šta joj se hoće.

Nije potreban nadčovek, ali ne ni divlji kao što je danas

Nije potreban nadčovek, ali ne ni divlji kao što je danas

Drugi, dakle, anarho-kapitalisti tvrde da nikakva država i ne treba da postoji, upravo zbog prethodno opisane opasnosti. Ipak, kako je anarhija vladavina pravila, a ne vladara, neko ta pravila mora da kontroliše i sprovodi. Naravno, ako bi ljudi ostali iste svesti kao danas, dakle divlji ljudi, vremenom bi privatni sudovi, koji anarhisti predlažu postali postepeno sve veći grabljivci vlasti. Naravno, sve bi to bilo sporije nego u minarhiustičkoj državi, ali bi koraci evolucije bili takvi da bi oni sa ogromnim kapitalom uspevali da u korupciji sa privatnim sudovima prvo prerastu u minarhističku, a zatim u mega državu koja može šta joj se hoće.

Koliko je vremena za to potrebno zavisi od puno parametara. Možda 100 godina za prvi slučaj a možda 200 za drugi, u svakom slučaju u relativno kratkom vremenu mega država bi se povratila sa divljim ljudima.

Pogledajmo primer naučnika. Da su naučnici mahom divlji ljudi, kao što su danas političari i njihovi birači, oni se ne bi takmičili među sobom u intelektualnim duelima, već bi si direktno ubijali. Recimo da neki naučnik izazove nekog drugog i pokaže mu da je njegova teorija pogrešna. Ovaj da bi to sakrio, on ubije ili kidnapuje ovog prvog da sakrije od ostalih koji to još nisu shvatili da se reši problema. Danas to nije tako. Ima sigurno i mentalno nestabilnih naučnika koji to i rade, ali velika većina to ne radi. Shvatila je da se više isplati ulagati u znanje i u konkurenciju ideja nego u direktne fizičke sukobe. I tako se nauka samo od sebe održava bez centralnog organa ili vlade ili ministarstva.

Ako bi ljudi krenuli u samospoznaju i shvatili prednosti takmičenja umesto otimanja i ubijanja i krenuli svoju decu da vaspitavaju tako, nakon nekoliko generacija, društvo bi se očistilo od najvećeg broja divljih ljudi i onda bi čista forma anarho-kapitalizma mogla da funkcioniše. Ne bi bilo čak ni potrebno ići preko prelaznog koraka, male države.

To je sve zato što etika ne postoji kao objektivna prirodna sila, dok većina ljudi ne shvati prednosti etike u odnosu na ubijanje, nema nam pomoći ni sa jednim sistemom. Možemo da tavorimo sa demokratijama ili relativno kratkim pokušajima malih ili nultih država, ali sve to ne može da opstane. Na svu sreću u prirodi postoje i pozitivna i negativna povratna sprega. Ono što je najbitnije je dostići prelomnu tačku, odnosno tačku bez povratka kada prelazimo iz divljeg u polu divlje društvo. Jednom kada se dočepamo poludivljeg društva onda će sile pozitivne povratne sprege učiniti da iz poludivljih postanemo disciplinovani jer ljudi deluju pozitivno na pozitivne stimulanse i negativno na negativne. Dakle od loših postaju još gori, a od dobrih još bolji. Samo da nam se posreći da dođemo do tačke preloma. Siguran sam da postoje ljudi u ovom svetu veoma intelignenti ali sociopate, koji znaju to isto i sve čine da društvo ne dođe do te tačke, jer znaju da jednom kad društvo krene ka tome da vladari više nisu potrebni, oni znaju da će nestati i više neći moći da budu paraziti. Svaki parazit želi da živi što je više moguće. Možda je demokratija taj prelazni poligon koji će nas dovesti do te prelomne tačke. A možda se nikada i ne desi. Na svu sreću Svemir je veliki, to neće ni primetiti. Ali zamislite štetu, da niste ništa ni pokušali nego živeli samo kao neproduhovljene koze u blentavom hedonizmu, materijalizmu i turbo folku (u njegovoj široj definiciji naravno)

Advertisements