Galerija

Mit o postanku

Podnaslov: Pethiljadita godišnjica “Oluje”

U zadnjih par dana, 4. i 5. avgusta 2015 godine, vrelim pločnicima Zagreba i opustošenim sokacima Knina, prosipale su se reke državne propagande sa jedne strane, da bi nedugo zatim, po refleksnom običaju stizale gomile propagande sa druge, beogradske strane. Jedni su slavili pobedu, drugi su oplakivali žrtve uz Dan žalosti. Parada besmisla i hipokrizije sa jedne strane, izlivi iracionalnosti i hipokrizije sa druge.

Za one koji hoće da znaju činjenice, na teritoriji bivše države, nizala su se etnička čišćenja jednih prema drugima, da bi ponekad na istoj teritoriji, ponekad na drugoj, to bilo isto činjeno, ali u suprotnom smeru. Nema pravednih, nema nevinih, nema plemenitih. Borba za plemensku prevlast, predvođena onima koji uvek vešto tvrde da narod postoji, a da oni naročito znaju šta je njegov interes.

Ali par stvari u svom tom jadu me ipak raduje.

Prva je da nikom nije gorelo do zore. Sećam se ja i još gorih i moždanoispirajućih perioda, u vreme komunista, oni su bili efikasniji i strašniji čak i od Nacista. Svaka država mora da ima neki svoj mit o postanku. Razne zemlje, razni mitovi, tako Hrvati imaju Oluju kao svoj mit o plemenitom oslobađanju od srpske okupacije. Kako su završili komunisti, videli smo, u blatu i u sramu. Kada se burazerske ekonomije zemalja nastalih na proterivanju i pljački istroše, a istrošiće se, sve će to nestati.

Druga stvar koja me raduje je nivo propagande. Možda nekom sada izgledaju strašno hrvatski tenkovi kako se šepure po zagrebačkom asfaltu, možda nekome daje osećaj sigurnosti ustaški sadržaj Tompsonovih pesama na koncertu pred pijanom i agresivnom publikom, možda naduvana retorika hrvatskih političara uljuljkuje nezaposlene mirne građane. Jedno je sigurno. Da je istina to o čemu ta propaganda govori, ne bi bilo potrebno trošiti toliko reči, slika i ubeđivanja. Što je propaganda žešća, to je vlast nesigurnija. I to me raduje, da oni znaju veoma dobro da bi sve to nestalo da nema medijske mašinerije.

oluja

No, Hrvatska je samo jedna u nizu stotina država koja svaka sa svojim posebnim mitom o nastajanju neprestano održava stanje iluzije, tako da svaka država ima po neku svoju Oluju, od pamtiveka. Ne znam tačno kada je istorijski nastala prva država, pre 3, 5 ili 10 hiljada godina. Svejedno. Slave državoljupci višehiljadne godišnjice raznih iluzionista.

Neko bi se upitao zašto me sve to raduje ako već hiljadama godina oni uspevaju, a mi kao njihove žrtve robujemo. Radujem se zato što smo za sve to vreme bili nepismeni, bez ikakve tehnologije da brzo širimo ideje. Sa današnjom tehnologijom, ako sad ne stanemo na rep zlim manipulatorima, ne znam kad ćemo. Istina je, i oni koriste istu tu tehnologiju za širenje laži, ali zaboravljaju da je Internet decentralizovan, da nema programa koji se zovu Internet1, Internet2, sa glavnim urednicima i agendom obmana.

A što se tiče proteranih što Srba, što Hrvata, što Bošnjaka, što Albanaca što svih drugih iz svojih privatnih kuća u privatnom vlasništvu tokom rata devedesetih, to je pravi test dobrote ljudi. Zaboravimo na to da će ikome pomoći ikoja država, zaboravimo čak i na Turbo Nacionaliste koji to rade iz profesionalnih razloga za svoj profit. Država je čovekov najveći neprijatelj. Ali, čudim se da nema dovoljno dobrih ljudi sa bilo koje strane da se angažuju u pomoći povratka imovine ili nadoknade štete uništene imovine. Zašto dobri ljudi, advokati, a mora ih biti, jer uvek ima dobrih ljudi ne potroše deo svojih života da za male nadoknade se izbore za prava na privatnu svojinu ugroženih. Jer države dolaze i prolaze, nadamo se da će jednom zauvek otići, ali privatno vlasništvo ostaje. Uz jako puno energije i strpljenja možda za 5, možda za 20 godina, sve bi to moglo nazad da se vrati. To bi, kao prvo, bila velika moralna pobeda i time bi se poništili svi rezultati ovog rata, a kao drugo, kuća je kuća, imanje je imanje, ma koliko danas malo vredelo, nikad ne znaš sutra, šta bi to moglo da donese nekome, pa makar i naslednicima. Pitam se, uz to, da li je i samim žrtvama toliko malo stalo da povrate oteto, pa i ne traže više nego su se pomirili. Drage žrtve, bilo koje nacije, vi ste kao prvo individualni ljudi i sledi vam pravda, dakle obeštećenje. Nikada ne odustajte od prava da ono što je bilo vaše povratite. Privatna svojina mora ostati svetinja. Bez tog principa nema civilizacije, nema pravila, nema budućnosti. Pravda je spora, ali je dostižna. Ako vi, žrtve, prvi odustanete od vašeg prirodnog prava, ko će se onda za vas boriti? Ne dajte se. Oduzmite lopovima ono što vam pripada, pa makar to bila samo posna njiva na kojoj se danas izležavaju poskoci. A vi advokati, ne budite tako kratkovidi, već pomozite ljudima, pomislite koliko bi to vama donelo koristi ako bi vaši drugi klijenti znali u koliko plemenitim procesima ste uključeni.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 38 min 45 sek

Advertisements