Galerija

Cenzura

Obično se cenzura, greškom, vezuje samo za nominalno totalitarna društva, kao što su bile monarhije, zemlje komunističkog bloka, ili zemlje pod teokratijom, kao nekada hrišćanske zemlje ili neke muslimanske zemlje danas. No, cenzura, je zvanično postojala i u većini zapadnih demokratskih zemalja i posle drugog svetskog rata i veliki broj njih je i dalje ima, samo su mehanizmi skriveniji i složeniji nego ranije, pa tako izgleda kao da je nema. Dakle, prva iluzija od koje treba da se oslobodimo je da je demokratija garancija za slobodu govora. Oni, demokratski iluzionisti, dakle političari bi voleli da mi mislimo da je tako, štaviše svi oni koji govore da su zemlje Balkana za evropske vrednosti u stvari su banalni propagandisti. Stvarno je detinjasto i naivno dizati u nebesa evropske vrednosti. Treba zapamtiti jednu stvar, da svaki put kada vam neko ponudi paket aranžman bilo čega, znajte da se radi o laži i prevari. Recimo, kada kažu hrišćanske vrednosti. Taj obično ponudi neke plemenite fragmente iz novozavetskog dela Biblije, ali ko je čitao tu knjigu, vrlo dobro zna i za ostale ne tako dobre delove Novog Zaveta, a da i ne govorimo o najgorim mogućim zverstvima, genocidima i nemoralnostima svake vrste Starog Zaveta. Tako je to i sa takozvanim evropskim vrednostima, pa i sa demokratijom. Danas svi tako lepo pričaju o demokratiji kao što su nekada lepo pričali o naučnom socijalizmu, o idealima komunizma itd… kao da je demokratija rešila sve probleme, kao da je to med i mleko i odgovor na svaku moguću ljudsku potrebu. Najgore od svega to što mnogi nemisleći ljudi, sa dubokim ubeđenjem i punim ustima hvale demokratiju kao krajnji domet ljudske inteligencije.

Mark Twain Censorship

Stvari ne stoje tako. Kao prvo, u velikom broju zapadno-demokratskih, a da ne govorimo o novo-demokratskim zemljama Istočne Evrope, država je veliki faktor u kontroli ekonomije. Klijentelizam je dubok, širok i snažan. Štaviše, on je suština tih demokratija. To je besramna trgovina, gde se glasovi kupuju što praznim, što pravim obećanjima. Praznim za glasače, no veoma konkretnim za finasijere određenih političkih stranaka. Dakle, ako su moćni privrednici vlasnici medija bilo koje vrste, dakle, novina, radija, televizija, važnih internet portala, izdavačkih kuća, oni mogu lako da uđu u konflikt sa partijama koje finansiraju. Dakle, sprega medija i država čini da mediji koriste monopol sile države za zakonske olakšice, koje nadoknađuju njihovu tržišnu nekonkurentnost. Dakle, umesto da se takmiče na tržištu, njima je isplatljivije da finansiraju partije za koje se nadaju da će doći na vlast i za uzvrat dobijaju sijaset zakona i zakončića koji na prvi pogled izgledaju banalno, ali veoma često rešavaju probleme određenih medija. Dakle ti mediji, ako na njihovim sadržajima rade ljudi koji otkrivaju prevare, laži ili kriminalna dela finansirane partije idu protiv interesa te firme. I koliko god oni sebe deklarisali kao nezavisne, tragače za istinom itd.. jednom kada se uhvate u kolo sa državom, tu jednostavno cenzura mora da postoji. Stepen cenzure zavisi od nivoa totalitarnosti, pa se nekada takvi ljudi ubijaju, a najčešće samo ometaju u karijeri ili otpuštaju. Tako da ko god govori da cenzure nema, on suštinski laže. Ima je u Americi, i u Nemačkoj, a ima je, ohohoho, i u Srbiji. Pitanje dokaza i nije od najveće važnosti, dovoljno je pratiti sistem i kako on funkcioniše. Vi možda nikada ne vidite da vaš komšija pije vodu i možda nemate dokaza za to, ali ste sasvim sigurni da on biološki ne može da funkcioniše kao ljudsko biće bez vode. Tako je to kad postoji monopol sile, uvek ga neko iskoristi za svoje potrebe.

No, stvari sa cenzurom nisu tako jednostavne. Ona je moguća i na slobodnom tržištu u slobodnom društvu. Oh, kako to, pa zar taj anarho-kapitalizam nije savršen? Na ovom svetu ne postoje savršene stvari, sve je uvek samo pitanje koliko se dobija i koliko plaća. Zamislite da ne postoji država i monopol sile, i tada ako mediji nemaju pretplate, već zavisi od ulaganja oglašivača, onda se mediji, pre ili kasnije, prestaju baviti prodajom istine publici, već prodajom publike oglašivačima. I to nije pitanje zavere ili zle volje, to je čista elementarna logika. Ako mediji, na primer, govore o zagađivačima okoline, teško da će ikada neka petro-hemija da se u njemu reklamira, ako govore o prednostima električnih automobila nad benzinskim, neće se oglašavati proizvođači benzinaca, ili obrnuto, itd. Drugim rečima, mediji živi u neprestanom konfliktu interesa između legitimnih potreba oglašivača i svog sadržaja. I to na kraju mora da dovede do sve većih i većih kompromisa.

Zato postoje drugi modeli komercijalizacije. Pretplata i dalje ima veoma smisla. Ko se pretplaćuje, on zna za konflikt interesa koje mediji imaju ako koriste reklamni model. Osim toga, postoje i drugi modeli, na primer, model donacija. On je sličan pretplati samo što se plaća nakon konzumiranja sadržaja, umesto unapred. Ali da bi zaživeli ti modeli potrebna je emancipacija ljudi. Kada se ljudi jednom otrgnu od propagande da mogu da postoje besplatne stvari, i da sve uvek ima svoju cenu, onda će shvatiti sve limite i apsurd reklamnog modela sa medijima i za svoje dobro želeće da plaćaju pretplatu ili da šalju donacije. Oni to ne bi radili zbog opšteg dobra, koje po definiciji ne postoji, već zbog sopstvenog dobra. Samo tako bi znali da dobijaju ono šta plaćaju. Kada plaćaju oglašivači, onda oni, umesto publike dobijaju ono što plaćaju. Dakle, cenzura je sasvim moguća i u slobodnom društvu. Ali postoje, kao što smo videi i načini izlaza.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 23 min 40 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka