Galerija

Migranti po Srbiji

Kao i obično, ova tema se po balkanskim medijima tretira jadno i bedno. Pa onda imamo desničare ksenofobe koji se plaše kontaminacije srpstva, a imamo i levičarske licemere koji bi im odmah dali državljanstvo i sve što imaju, … ne oni, razume se, nego drugi, naravno, preko nametnutog poreza. Levičari su uvek jako humani sa tuđim parama, to je nekako jače od njih. No, hajde da vidimo kako bi razum nalagao da se ovaj problem smanji ili reši.

Da je razuma, ne bi ni postojala država Srbija, već geografska oblast zvana Srbija, sa ljudima organizovanim u slobodno društvo. U zavisnosti od broja stanovnika i stepena vrednoće ljudi koji bi stanovali na toj teritoriji, možda bi 100% teritorije bilo pod privatnim vlasništvom, a možda i ne. Hajde da se pozabavimo uopšte mehanizmom kako se određuje vlasništvo nad nečim. Naravno, mi posedujemo sebe, sve svoje organe, svo svoje vreme, plodove svog rada i fizičkog i intelektualnog i to je jasno. Problem je odlučiti kako raspodeliti prirodne resurse, polja, šume, rude, vodu, vazduh, itd… Naime, da bi neko nešto posedovao, on to mora da kupi ili dobije na poklon ili da uloži neki rad, što se svodi opet na isto jer kupovina je u stvari akumulirani prethodni rad izražen preko novca. Ali, koji rad se smatra dovoljnim da bi se nešto posedovalo? Da li je dovoljno pogledati neko polje, šumu, jezero, planetu ili planinu da bi postalo naše? Ili da li je dovoljno pomisliti na nešto da to bude naše? Ne, naravno. Ako samo pogledamo neko polje ili ako samo znamo da na dnu reke pliva šaran, to nije dovoljno da ih imamo. Da bismo imali polje, moramo ga ograditi i krenuti sa nekom delatnošću. Možemo da gajimo stoku, možemo da stanujemo, možemo da napravimo firmu ili fabriku, možemo da sadimo kukuruz. Sama ograda nije svojina, rad koji ulažemo u tu polje je naša svojina. Mi ne posedujemo šarana tako što znamo da je na dnu reke, ako ne uložimo trud da ga upecamo, on je samo misaona imenica, isto kao zalihe rude da Mesecu ili u središtu Zemlje. Zašto niko ne poseduje ogromne količine gvozda u centru Zemlje? Zato što niko nije u stanju da do toga dođe. Simetrično tome, beli ljudi koji su otišli i otvorili rudnike zlata u Africi to poseduju jer su uložili svoje znanje, kapital i mašine da dođu do tog zlata, dok su domaći Crnci tamo živeli hiljadama godina i nikad nisu znali da izvade ni gram zlata. Ako nešto ogradimo i nakon nekog razumnog perioda (recimo par godina) ništa ne radimo na tom zemljištu, to zemljište automatski se vraća u neposedovano stanje i neko drugi ima pravo da to ogradi i počne nešto svoje. Dakle, ako bi na slobodnoj teritoriji Srbije bilo dosta lenjih ljudi, veliki deo teritorije bi bio ničiji, jer posedovanje mora da znači i ulaganje rada. Svojina ne znači, ogradim pola Srbije, ništa ne radim i onda svima naplaćujem kiriju. To je tako sa državama, u slobodnom društvu možeš da ogradiš pola Srbije, ali onda od svojih para izgradiš puteve, kuće, njive, fabrike, navodnjavanje i ostalo i onda možeš da naplaćuješ kiriju ili da plaćaš radnike. Ali ako ništa ne radiš i ne investiraš nego ljudi moraju sami sve to da izgrade, onda to više nije tvoje, to postaje njihovo.

Sad kad smo shvatili koncept svojine (naravno mnoge detalje morao sam da izostavim radi pojednostavljenja objašnjenja), sudbina ljudi migranata sa Bliskog Istoka bi zavisila od nivoa posedovanja teritorije u Srbiji. Ako bi bilo neposedovane svojine, bilo koji migrant, ne bi tražio nikakvo državljanstvo ili slične feudalne gluposti, već bi otišao u katastar ili privrednu komoru, tamo bi se raspitao gde ima neposedovanog zemljišta i ako je zainteresovan uzeo bi neko parče za sebe, ogradio i tamo nešto sebi stvorio. Ako bi uspeo da savlada jezik, da preživi na tom terenu trgujući sa okolnim ljudima, ok, to je njegovo, dobrodošao u «Slobodnu Srbiju, Ibrahime». Ali ako Ibrahim ne bi pravio nikakvu njivu, firmu, fabriku ili gajio stoku, već počeo da krade po okolnim imanjima, komšije bi veoma brzo to shvatile i istražile razloge tog ponašanja. Ako bi videli da se radi o dobronamernom, ali neobrazovanom ili nesposobnom čoveku, potrudile bi se da mu pomognu iz svog džepa, podučavali bi ga jezikom, filozofijom i naukom. A, ako bi videli da se radi o nedobronamernom, da u stvari koristi svoju parcelu da sakuplja džihadiste, bilo bi „Marš napolje, fukaro“, isprašili bi ga privatnom policijom na neku drugu neposedovanu teritoriju pa nek se drugi bakću sa njim. S tim što bi obavestili i komšije te druge teritorije o razlozima izgnanstva, tako da bi brzo izleteo i sa te druge teritorije i tako redom, eto njega brzo nazad u njegovoj Siriji.

U slobodnim društvima ne bi postojala imigracija, već obično preseljenje. Ako imate gde, vi se selite, naravno ne drugima na glavu.

U slobodnim društvima ne bi postojala imigracija, već obično preseljenje. Ako imate gde, vi se selite, naravno ne drugima na glavu.

U drugom slučaju, u slučaju da je cela teritorija pod svojinom, migranti bi imali manje izbora. Ako bi sadašnji vlasnici teritorije želeli nekoga da ugoste na svom imanju i da ga izdržavaju iz svog džepa ili ako bi želeli da mu daju posao ili da mu sagrade dom na svom imanju, opet «Dobro nam došao, Mustafa», a ako ne, ljudi bi što lično, što preko svojih privatnih policija stavili blokade i niko ne bi nigde mogao da uđe. To bi spadalo u ugrožavanje domaćinstva, dakle započinjanje nasilja nad svojinom i ti ljudi bi bili veoma brzo izgnani. S tim što bi svaki čovek odlučivao za sebe. Neki bi prihvatali, neki drugi ne bi, svako po svojoj pameti i savesti.

Ako bi se desilo da ima onih koji bi se bojali da su ljudi glupi ili nesmotreni što primaju migrante, organizovao bi svoj JuTjub kanal ili radio prenos, ili bi išao sa megafonom po imanjima i naglas svima objašnjavao zašto bi to bila loša ideja. Drugi ljudi bi to slušali, ako bi im upozorenje bilo korisno, ne bi više primali nikoga, a ako ne, radili bi svejedno kako hoće. Ne potcenjujte nikada slobodne ljude, oni najbolje znaju šta je njihov interes. Svako je odgovoran za svoje imanje i ima pravo da ugosti koga hoće. Naravno, ako bi se desilo da pogreši, pa ugosti agresivne ili teroriste ili jednostavno kriminalce, efikasna privatna policija drugih domaćinstava bi to brzo rešila. U slobodnom društvu policija ne bi imala zagarantovanu platu kao kod država, već bi bila plaćena u zavisnosti od svoje efikasnosti. Njoj bi, za razliku od državne policije, cilj bio da budu korisni svojim klijentima, građanima koji ih plaćaju. A ako bi se domaći plašili, možda i s pravom, da prime dođoše, to bi bilo njihovo pravo, čak i da pogreše. Svako može i da greši na svom imanju.

Zašto se tako nešto ne dešava? Zašto Mađari prave zidove? Zašto svi paniče? Zato što zidovi već postoje, ove bodljikave žice ih samo čine vidljivijim. Podigle su ih države, zarobile svoje stanovnike, nametnule svoje apsurdne zakone, obavezni porez i nema mesta za druge. One odlučuju kvote onih koje će primiti, koga neće, koliko treba podići porez za pridošlice, igraju se boga. Centralni planer, opet iluzionizmom pokušava da reši nemoguće probleme. S druge strane slobodno društvo rešava samo svoje probleme na individualnom nivou. Za neke domaće ljude pridošlice mogu biti opasnost, za neke prilika. I svako odlučuje po svojoj pameti i dobroti. I niko se ne kiti tuđim perjem. Ko želi da pomogne, pomogne, ko ne ne i niko nikom ne zavlači ruku u džep. A onaj koji ugosti nekog ko posle krade ili ubija, snosi posledice, jer je odgovoran za svog gosta. Svojina i odgovornost rešavaju svaki problem.

Advertisements