Galerija

Odvajanje slobodnih građana od države

U ne tako davnoj istoriji Evrope, Vatikan nije bio samo mali kvart Rima kao danas. On je bio prava država sa relativno velikom teritorijom gde danas postoji Italija, širio se znatno i severno i južno od Rima. Papa je bio kralj nad dušama i nad telima, odnosno i nad religioznim zakonima i nad sudbinama ljudi. Osim toga, indirektno je bio kralj nad dušama svih religioznih ljudi u zapadnom hrišćanstvu u drugim državama. Taj monopol vlasti dugo je trajao, ali ni jedna imperija nije večna, pa ni vatikanska, pa su se onda otcepili religiozni u Engleskoj i stvorili svoju Anglikansku religioznu autonomiju, dok su se Protestanti izdvojili iz Katoličanstva u velikom broju drugih zapadnoevropskih zemalja. I to je smanjilo vatikansku vlast, ali je povećalo religiozni sukob između raznih frakcija unutar bivšeg homogenog zapadnog hrišćanstva. To je tokom vekova postalo toliko izraženo, da pisci koji se bave tim razdobljem, govore da nije bilo šume bez tela koja su visila sa grana drveća, toliko je religiozni sukob bio čest i masovan. Osim toga, svaka od izdvojenih crkava imala je više nego značajno učešće u vlasti ne samo nad dušama, već i nad telima, pa je u saradnji sa kraljevima i dalje vladala. Tako da umesto jednog jedinog Pape koji je postavljao kraljeve, to su sada radili lokalni religiozni vladari.

Dobar primer treba ponoviti

Dobar primer treba ponoviti

Neprestani pritisak ateista, a naročito razvoj naučne i filozofske misli, uspeo je u Evropi, nakon vekova intelektualnog i moralnog pritiska da učini da se crkva i država razdvoje. Drugim rečima, kako je religija zasnovana na veri, ko želi da uđe u to društvo, slobodan je to da uradi, ali ne može se nametati drugima da se društvo organizuje od strane boga. Ko u njega veruje, može da ima jednog Papu, savet Sveštenika, može šta mu je volja. Ostali nisu dužni da se ponašaju po veri drugih, pa kraljeve i kasnije predsednike više nije mogao da bira bog preko religioznih lidera.

No, tu nije kraj priče. Da je moralne doslednosti, moralo bi doći do nove šizme. Da su demokratska društva zaista slobodarska, kao što propovedaju, ali u realnosti to ne čine, trebalo bi da u svakoj državi postoji zakon o isključenju iz države. Isključenje ne znači samo odustajanje od državljanstva, što je minimum, isključenje znači nepoštovanje zakona te države. Kao što ljudi država ne moraju da se drže božjih zapovesti ako nisu religiozni, tako anarhisti ne bi trebalo da poštuju državne zapovesti. Danas odustati od državljanstva, dok god ste na teritoriji neke zemlje, čak iako ste na svom privatnom vlasništvu, vi i dalje morate da poštujete sve zakone te zemlje, plus što gubite neka prava. Ne, isključenje iz države bi trebalo da znači da ne morate da plaćate ikakav porez i da na svom imanju možete da radite što god hoćete osim onoga na šta vas obavezuje racionalna etika. Dakle ni porez na imovinu, ni na dohodak niti na dodatnu vrednost. 0%. Tačka. Što je vaše, to je samo vaše. Naravno, morali bi postojati ugovori između slobodnih građana i države, kao što postoje ugovori između država i crkava i to bi značilo sve ono što racionalna etika propisuje. Ne smeš ubiti, krasti, silovati, maltretirati i tako redom i postojao bi reciprocitet i saradnja između državnih i privatnih policija i sudova, ali išta van tog ugovora ni jedan anarhista ne bi trebalo da poštuje od strane državnih zakona, osim naravno ako sam ne želi. Dakle, država ne bi smela da se meša ni u jedan aspekt slobodnog društva. Ljudi bi mogli da imaju brakove sa 3 žene, 2 muškarca, jednim psom i biciklom ako to žele. Naravno, anarhisti to ne žele i to nije bitan razlog zašto žele da se otcepe, ali ako bi bilo onih koji bi to želeli, država u to ne bi smela da se meša. Ono što je fundamentalno je što ne bi smela da se meša u ekonomiju i u telesni integritet. Dakle, zakoni o vojnoj obavezi, minimalnim platama, subvencijama, porezima, obaveznim sindikatima, inspektorima, dozvolama za posedovanje medija, koliko treba da budu dugačke banane, obavezno vezivanje u kolima, koja vrsta filtera mora biti na fabrici, sve to ne sme da važi. Što se tiče kretanja, slobodni ljudi bi u ugovoru sa državom plaćali za korišćenje državnih puteva, što zemaljskih, što vazdušnih, što vodenih. Ako bi neko želeo da koristi državne bolnice, škole, policije i sudove, vatrogasce, sportske centre, domove kultura, država bi imala cenovnik za svaku od tih usluga. Naravno, samo ludi anarhisti bi koristili državne bolnice i policije jer bi njihove privatne institucije u slobodnom tržištu bile daleko jeftinije i produktivnije, ali ako bi bilo onih koji bi iz ko zna kog razloga ipak želeli, sve bi to morali da plaćaju iz svog džepa državama. Nema poreza, zato se svaka usluga plaća ponaosob.

Isto tako preostali građani države bi mogli da koriste privatne puteve, policiju, bolnice i šta god drugo, ali bi za to morali da plaćaju posebno privatnicima povrh obaveznih poreza koje svejedno moraju da daju svojim državama. Verovatno bi veoma brzo uvideli da su putevi na delu teritorije gde je sve privatno bez rupa, da bolnice rade brzo, efikasno i jeftino, da se u školama uči ono što je potrebno za život, a ne državna propaganda, pa bi vremenom i oni raskinuli sa državom i ušli u zemlju privatnog vlasništva.

Ja kažem kako bi trebalo biti i šta bih želeo svim srcem da se dogodi i verovatno će tako jednom i biti, kada misao o slobodnom društvu dostigne kritičnu masu, ali mi je sasvim jasno da je danas tako nešto nemoguće. Države danas i ne pomišljaju da se, de fakto, ali ne i de jure, odreknu određene teritorije i vlasti, jer znaju da što više njih pređe na drugu stranu, da će to ubrzati migraciju i preostalih i na kraju im neće ostati niko i ništa čime bi upravljali i izgubili bi i vlast i državu. A kako je država običan parazit, nije joj u interesu da izgubi svog domaćina. Naravno da ni crkvama nije bilo ni malo drago što su značajno izgubili svoju vlast jednom kada su se država i crkva odvojili, ipak to se dogodilo, ne zato što su crkve tako htele, već zato što su ljudi tako hteli. Tako će se jednog dana odvojiti i slobodni građani od države ne zato što će ona to dopustiti, već zato što građani neće želeti u njoj da ostanu. Ali da bi se to dogodilo, anarhistima ne treba ni na kraj pameti da dižu ikakve revolucije, već da mirno žive svoje živote, gradeći kapitalizam što više i što bolje, ograđujući se od države što više mogu, da grade svoje privatne bolnice i škole i da neprestano pokazuju kako je efikasno slobodno tržište. Naravno, glavni razlog napuštanja države nije ekonomske prirode, već moralne, jer je monopol ičije sile dubinski nemoralan, ali i praktični realni životi slobodne ekonomije mogu i te kako da budu ubedljivi. Evo jednog primera. Državne škole postoje već barem 200 godina i pre 200 godina i danas, bio je jedan učitelj na 30-40 đaka sa kredom i crnom tablom. Da vidimo jedan primer u privatnom sektoru. Kompjuteri su počeli pre samo 50 godina kao stadioni ili kuće, danas stanu u kvadratni santimetar i rade milion puta brže nego prvobitni giganti. Naravno, države su uvek sisale poreze iz produktivnog dela stanovništva, iz dela koji je koliko toliko slobodan, da bi gradile svoju moć, ali to uspevaju samo zato što imaju dobru propagandu. Jednom kada i najneobrazovaniji i najkvalifikovaniji radnik shvati nemoral monopola sile, država neće imati načina da opravda svoje postojanje, kao što crkva ničim ne može da opravda svoje postojanje ateistima. A samo mali deo ateista je ikada bio doktor filozofije. Da je većina stanovništva danas ateistička, sve crkve bi nestale za 50 do 100 godina, jednostavno bi se urušile same nad sobom jer niko ne bi plaćao njihovo održavanje. Ali kao što za odvajanje države od crkve nije bila potreba većina ateista, tako ni za odvajanje anarhista od države neće biti potrebna većina anarhista. Ali više od nas 100, kao što je danas, biće potrebno.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 16 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika