Galerija

Čoveče, ljuti se!

Evo jednog načina kako odučiti decu od praznoverja. Daću vam jedan primer iz sopstvenog iskustva. Ako imate neku sitnu decu i želite da im govorite o nauci, o racionalnom načinu razmišljanja, verovatno ćete veoma brzo dobiti reakciju zevanja sa druge strane. Deca su rođeni kao žestoki racionalisti i empiričari, tako da ako im pričate o apstraktnim teorijama, to ih uopšte ne zanima, ali ako to objasnite kroz primer ili još bolje igru, tu nauka samo seva.
Elem, nakon što sam sa svojom decom odigrao 100 partija «čoveče, ne ljuti se» i kako je rezultat bio 90 prema 10 za mene, deca su se naravno ljutila, kada su bila manja i plakala su i nema tu utehe. Niko ne voli da gubi.

I onda naravno krenu optužbe. Ti tata imaš više sreće, tvoja kockica je bolja, ti znaš da nameštaš kockicu na broj koji ti odgovara, ti izgovaraš čarobne reči, pa te kockica sluša i šta sve ne. I onda umesto da ih razuveravate samo rečima da ništa od toga nije tačno, da je u ovoj igri sreća, naravno važna, ali još više umeće i da oni gube zato što čine greške koje ja ne činim. Ali kako to njima dokazati? Kao prvo, dam im svoju kockicu i kad opet izgube, time im dokažem da se ne radi o njoj. Čak i kad to nije dovoljno, ja im kažem da kockica ima jednaku verovatnoću od jedne šestine za svaki broj i da nakon dovoljnog broja bacanja, da će svaki broj izaći u približno istoj količini i meni i njima. I to ne veruju. Onda ne budem lenj, pa zapišem svako bacanje u toku više partija i pokažem, sasvim empirijski da stvarno svi brojevi izlaze više manje isto. Međutim, šta god ja kazao, opet ja pobeđujem, a oni gube. Nešto tu njima miriše na prevaru. Zapanjujuće je koliko čovek uvek na sve drugo radije pomisli nego da nešto ne zna. Pa onda, bolje je biti zeleni nego crveni, pa ti sediš sa ove strane stola, pa svetlo ti ne ide u oči. Sve drugo, samo ne to da oni ne znaju da igraju i da je umeće važnije od svih drugih faktora. Mada, baš zapanjujuće nije, jer ko ne zna da ne zna, njemu nije prirodno da posumnja u sebe. Neki od nas, kad odrastu, nauče, da kad se nešto ne zna, da je rešenje u tome da to naučimo, ali najveći broj ljudi ostane sujeverno odan «spoljnim faktorima», pa je onda kriv komšija što nismo položili ispit, šef na poslu nas mrzi, žene su zle što neće da izlaze sa nama, druga nacija što smo bili u ratu. Uvek je neko drugi kriv.

Mensch ärgere dich nicht

Pa tako i deci. No, onda mi je sinula jedna ideja, kako da se izvučem iz ovih besmislenih optužbi. Ponudio sam deci da promenimo jedno pravilo igre. Hajde da izbacimo sreću. Nema više kockice. Može da igra ko šta hoće i da naravno ko izabere šesticu da ne igra ponovo, već je svaki broj jednostavno samo to i ništa više. Odlično tata, divna ideja, video sam im oči kako su sijale, videlo se već kako samozadovoljno trljaju ruke nakon lake pobede. Ali pre partije sam ih podsetio, da su pravila igre univerzalna, da i ja kao i oni mogu da biram svoj sledeći potez. Nisu se obazirali na to, odobrili su brzo, jer samo su gledali važnost svoje mogućnosti, potpuno ignorišući da istu mogućnost imam i ja. Naravno, kako su bili ubeđeni da je sreća glavni uzrok mojih pobeda, a ne moje znanje, šta bi drugo i pomislili. No, veoma brzo su uvideli, da je stvar postala mnogo, mnogo gora. Naravno, stvar nije bila jednostavna ni za mene, jer igra postaje potpuno drugačija kad izbacite faktor sreće, igra postane neka vrsta šaha. Dakle, sve je u rukama igrača i svaki potez je sudbonosan. Postaje krucijalno važno koje ćete figure kojim redom pomerati. I naravno, partiju su izgubili još katastrofalnije. Kada se to desilo više puta, to je konačno bio dokaz da sreća nema ključnu ulogu u njihovim porazima.

Deca kao savršeni empiričari, sada su potpuno prihvatili da nije reč o sreći i onda su počeli da me pitaju gde su grešili i kada sam im objasnio, stvari su se jako promenile. Sa kockicom ili bez nje, sada je odnos pobeda i poreza bio oko 50:50. Kada su znanja približno ista, faktor sreće može samo povremeno da prevagne čas tamo, čas vamo, ali u velikom broju partija, generalni odnos se ne menja.

Naravno, onda su mi ponudili da ja bacam kockicu, a da oni biraju šta će igrati. Moj odgovor je bio, «Da se ne spremate možda da postanete političari», na šta su se slatko nasmejali, jer deca u mom okruženju već dobro znaju šta sam ja pod tim mislio. Univerzalna pravila jednaka za sve, to je najgora moguća nesreća za bilo kog političara. Dok god je monopol sile na njihovoj strani, oni biraju poteze, a ja samo bacam kockicu. Dok god imamo neuniverzalnost etičkih pravila u jednom društvu dešavaće se balkanski ratovi, grčki dugovi, islamske države i ostale pošasti.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka