Galerija

Seoski turizam u Bavarskoj

Deo prvi

Ima ko voli more, ima ko voli planine, a ja volim da odem i na selo na godišnji odmor. Moja porodica i ja. A na selu, osim krava, ovaca, sena, bistrih potoka, mirisa balege, crvenih paorskih lica meštana, cvetnih balkona na tamno smeđim drvenim fino uređenim kućama, ima još dosta toga i da se vidi i da se čuje, samo ako imate želje da zagrebete malo ispod površine, samo ako osim dobrog sira, sveže izmuzenog mleka i debelih šnicli vas zanimaju i ljudi koji tamo žive. A mene zanimaju, mene uvek jako zanimaju ljudi, njihove priče, porodične istorije, a naročito kada je zlo u pitanju. Poreklo zla je uvek nešto čime se rado bavim.

Elem, na sav užas raznih balkanskih nacionalista, moju porodicu, svaki put kad tamo odemo, i 25 godina nakon rata devedesetih, dočekuju nas sa zadovoljstvom i osmehom i rečima «Evo nama naših Jugoslovena». Da, po zabačenim selima sveta, pa i Bavarske i dalje se stanovnici brdovitog Balkana zovu po izumrlom narodu koji se nekada zvao Jugosloveni. Naravno, kako nisu baš živeli pod kamenom, onda pitaju i mene i moju ženu odakle smo, tačno, ali i pored toga mi ostajemo jednostavno Jugosloveni. Mi smo za njih daleki svet, u svakom pogledu. Iako govorimo istim jezikom, iako imamo istu registarsku tablicu na kolima, ipak mi smo ateisti, a oni su Katolici, oni su Nemci od pamtiveka, a mi Jugovići, oni su tehnološki skoro nepismeni, dok smo mi inženjeri, o nauci znaju onoliko koliko se loše uči u državnim školama, nikada nisu čuli za teoriju struna, multiverzum je za njih neki deterdžent za veš koji im zvuči poznato iz neke reklame, a ljuto se protive teoriji biološke evolucije. Čak me sa žaljenjem gledaju kada im objašnjavam jednu komponentu ljudske prirode, onaj životinjski deo, biološki nagon za potragu za resursima, navodeći primate kao naše par-pretke, vidim im jasno u očima onaj podsmeh, u smislu, «E moj brale, ako si ti potekao od majmuna, ja nisam».

Još jedna velika razlika između nas postoji, oni imaju petoro dece, dok smo mi klasični dvojac. Deca su najveći razlog što uopšte tu i dolazimo, oni se tako vole, oni po cele dane trče, smeju se, prevrću po senu, muzu krave, jure za ovcama, igraju žmurke po šumi i šta sve ne. Međutim svake nedelje ujutru, a često i po neko popodne, a posebno za druge religiozne praznike, samo se pokupe i svih njih 7 zaputi se ka lokalnoj beloj kućici sa krstom na krovu. Šta tamo tačno rade, nije mi jasno, jer ih nikada tamo nisam pratio, ali sam redovno pitao njihovu decu šta su danas naučili. Najmlađima je to stravično gubljenje vremena, često ponesu neku igračkicu pa se igraju tako što je drže u džepu i skriveno od roditelja je prebiru prstima za vreme mise. Dok najstarija ne želi o tome ni da govori. Ona čak ljutito opominje mlađe da ne govore sa nama o tome, jer svako ima svoje mišljenje, i oni, i mi bezbožnici, i da između nas ne može biti dijaloga na te teme.

Neko bi se pitao šta ja uopšte radim sa tim vernicima, zašto se sa njima družim, ali ja se držim onog starog Štulićevog stiha «Ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se». Dakle, boravim među njima, jer mi nisu dovoljna znanja iz knjiga, želim iz prve ruke, da osetim, da opipam, da pomirišem život bogojažljivih. Želim pomno da analiziram sve simptome te najrasprostranjenije društvene bolesti. Uostalom, kada sam u gradu družim se i sa nekim socijalistima, a kako, na žalost, moram da živim u demokratskom društvu, okružen sam, hteo ne hteo, vernicima u demokratiju, tako da imam dovoljno materijala da se pozabavim raznim oblicima iste bolesti koja se zove kolektivizam. Ali ovog puta ću o Katolicima. Informacije o Muslimanima iz prve ruke nemam, niti ću imati, jer i najveći zoolog ipak ne bi spavao u krdu divljih lavova. Njih treba posmatrati iz daljine, jer trenutno njihov stepen ludila može se porediti sa onim što je hrišćanstvo bilo pre nekoliko vekova. Sve što su Muslimani danas, to su pomno i strpljivo naučili od hrišćana. Na svu sreću sa mojim domaćinom, Katolikom, može se o svemu tome mirno pričati, dok bi me njegov daleki predak već zavezao za točak i onda udarcima drvenog malja razarao do smrti. Mada, možda nije baš sve u sreći. U Hrišćanstvu ipak postoji Novi Zavet, dok u Islamu toga nema. No, da se Muslimani ne bi osetili previše važni, na objektivnoj skali bolesti, socijalisti sa i bez nacional zauzimaju daleko više mesto od obe pomenute religije. Njihovi bogovi, Hitler, Staljin, Musolini, Mao Ce Dung, da su duže potrajali, oborili bi rekord mrtvih svojih prethodnika, jer je njihova produktivnost bila do sada neviđena.

kein gott kein staat kein vaterland

Deo drugi

No, da ne raspredam previše o drugim devijacijama, hajde da se vratim na porodicu moga domaćina. Otac, domaćin, patrijarh, glava porodice, ili kako već hoćete, autohtoni je Bavarac od vajkada, dok je majka pridošlica iz belog sveta. Naime, kada je završila filološki fakultet u svom rodnom Berlinu, tražila je neko vreme posao blizu kuće, ali nedugo nakon diplome, odlazi na selo i tamo trenutno dobija posao učiteljice Nemačkog u lokalnoj osnovnoj školi. Ona nije bila ni religiozna, ni ateista, ona je bila nesvrstana. I njeni roditelju su bili nesvrstani. Dakle, amorfni ljudi bez stava. Nisu bili ni socijalisti, nisu bili ništa. Bili su ljudi koji primaju platu, žive kako sistem zahteva, i dok ima plate, sve je dobro. Međutim, osim te filozofske nepismenosti, u njenoj porodici bilo je i elemenata porodičnog nasilja. Ne fizičkog, rekao bih nikada fizičkog. Već psihološkog. Porodica je bila matrijarhalna, dakle mater familias. A matrijarhat nije simetričan patrijarhatu, jer su žene drugačije od muškaraca. Patrijarhat je zasnovan na slepoj sili oca, koji zahteva poslušnost bez objašnjenja, a temelji ga snagom batina. Matrijarhat je zasnovan na velikom žrtvovanju majke da živi za decu, da im da svaki atom svoje snage, da im kuva, pere, pegla, cinculira i zadovoljava svaki prohtev, ali ipak da se njena reč uvek poštuje i sluša, nezavisno da li se deca slažu ili misle da je to za njihovo dobro. I njen muž nije bio tu da bude muž i muškarac, ravnopravni član porodice, jedan od dva stuba porodice, već samo najstarije dete u njenom klanu. Takav otac zato često pije preko mere, odlazi od kuće sa ljubavnicama na po nekoliko dana, čak ih ponekad dovodi kući da napakosti vlasti svoje žene/majke. Njihova deca to vide, osećaju, to ih boli. Razbolevaju se često od najraznoraznijih bolesti. Da li je čudno što učiteljica Nemačkog odlazi iz svog rodnog Berlina što brže može i udaje se za prvog paora koga sretne na nekoj seoskoj pijanci uz mnogo piva, povraćanja, kožnih pantalona sa tregerima i loše plehane muzike? Da li je čudno da žena bez filozofskog stava sa takvim detinjstvom vrlo brzo nakon udaje poprima veru i postaje revnosni praktikant? Da li je čudno da crkva postaje njena druga kuća i da tamo odlazi rado da se odmori u polutišini i polutami od dnevnih obaveza petoro zahtevne dece, jer ona osim učiteljskog posla u državnoj školi, osim rada na njivi i u štali, ona vodi konce i oko konobe i soba seoskog turizma koji su otvorili. I dok pop nešto raspreda i drvi po svom običaju, ona u tih par sati ne mora da sluša svoju decu, njihove beskonačne zahteve i pitanja. Jer, kada se udala, onda joj je muž rekao da je misija hrišćana da se množe i da šire reč božju. I ona je naivno verovala da je sa decom lako, da ih je dovoljno izroditi i dati im krov nad glavom i hraniti ih, ali joj niko nije rekao da roditelji nisu čuvari u zoološkom vrtu, već da deca imaju nezgodnu naviku da žele da postanu ljudi i da sa njima treba raditi, pričati, pregovarati, po sto puta neke stvari ponavljati. I kako majka radi od jutra do sutra, kao, doduše i otac, za decu nema niko vremena. Pa se onda njima bave državni vrtići, škole, psiholozi, defektolozi, popovi i ostala parada stručnjaka. A otac ih bije nemilosrdno za svaki prestup. Što šakama, što kaišem. Na svu sreću, ne pije, barem ne redovno. Majka se ne slaže sa tim, ali nema hrabrosti da se suoči sa mužem. Jer ni sama nema snage da se izbori sa tim čoporom, a batine, barem trenutno, smire situaciju, pa može da se vrati svojim dnevnim obavezama. Uz to, u raznim pričama sa njihovom decom, primetio sam da su jako zainteresovani za materijalne aspekte života i skoro ni za šta drugo. Stalno me pitaju kolika mi je plata, koliko sam platio stan, koliko su mi koštala kola, da li sam platio na kredit ili u gotovini, i ono najvažnije, kada bih platio račun na kraju svog boravka njihovom ocu, deca bi sa neskrivenim sjajem u očima gledala prelazak eura iz ruke u ruku i odmah zatim bi kao roj pčela počeli da zuje oko oca tražeći svaki svoj deo. Kao u nekom paganskom ritualu, otac bi pao doslovno na kolena od fizičkog pritiska krupne dece koja su mu se bukvalno na glavu penjala, vapeći za svojim eurima. I ne bi odustajali, i ne bi odlazili sve dok ne bi dobili svoj deo mesa od poslednjeg ulova. Eto, toliko o duhovnosti i hrišćanskom milosrđu. Naravno, taj model ponašanja nisu dobili samo od crkve, ali ipak, podsetimo se da na kraju svake mise ide dečko sa korpom i traži «dobrovoljne priloge», sa prezrivim pogledom ka onima koji ne udele, već i od samih roditelja. Ja nisam preko cele godine sa njima, ja ne znam o čemu oni sve pričaju. Ali i otac i majka imaju posao u državnim firmama, pored toga imaju zemlju i imanje, tu su i njegovi roditelji i njihovo imanje, tu je i konoba i seoski turizam. U garaži se šepuri jedan lepi Porše i neka Mercedes limuzina. Naravno da ja nisam ni protiv bogatstva, niti im na tome zameram ili zavidim. Sve to oni rade i stvaraju iz sopstvenog znoja. Niti kradu, niti otimaju, osim naravno u onom delu kada rade za državne firme koje se finansiraju iz otetih para nedužnih građana koji neki još zovu i porezom. Ne, moja kritika je što je to jedini aspekt njihovih života. Za njih deca ne postoje, osim kad treba da ih hrane, oblače ili mlate. I ne pada im na pamet da odustanu od bilo kog posla da bi imali više kvalitetnog vremena sa njima.

Za kraj, kao višnja na torti, da dodam još i poneke ideje oca. Otac, u svom državnom poslu, radi kao lovočuvar u obližnjim šumama. Čuva šume od lovokradica i onih koji seku na divlje, puni jasle senom za jelene i za sve to država mu je poverila pušku. Ta puška za njega je pravi fetiš. On je mazi, on je gladi, on je čisti i podmazuje. On tu pušku voli više i od žene i od dece. I kao da mu se promeni pogled svaki put kada je na rame stavi. Iz seoskog dobričine, koji se ceo dan šali, njegove vesele plave oči duboko usađene iznad večno zarumenelih jagodica, kao da postanu malo sivlje kada kundak udari o njegove butine. Kao da to parče vlasti koje od tog trenutka sprovodi promeni njegovo duhovno stanje i postane svestan da on time može legalno i da puca i da ubije. Bog, država, porodica, sve u jednom čoveku. Nije li to bio ideal i zlog čike sa ružnim brkovima od pre sedamdesetak godina? Čak i moj paor često govori, kako je ovaj svet odavno postao prelabav za njegov ukus, kako mu je muka od ovih demokratskih politikanata i da bi bila potrebna neka čvrsta ruka. Ne baš tako čvrsta kao Hitlerova, jer dosta im je rata, ali nešto opipljivo, to sigurno da. Da li mislite da je ovaj čovek i ova porodica atipična u Bavarskoj, u Nemačkoj, u Evropi ili uopšte u svetu? Da li ste svesni da je uzrok svakog nasilja, a naročito državnog katastrofalno vaspitanje dece i da svako nasilje polazi iz porodice? Ako ne, nastavite da čitate ovaj blog, videćemo šta nauka i filozofija imaju da kažu o ovoj vezi.

Advertisements