Galerija

Brojač za plin

Evo još jednog u nizu dijaloga koje povremeno vodim sa ljudima nespremnim na logičnu doslednost. Ali, ne budimo naivni, ta nedoslednost je veoma često vođena ličnim interesom.

P: penzionerka
J: ja

J: Draga Ana, znate šta, taj vaš socijalizam i sve to besplatno školovanje, besplatno lečenje, besplatna policija, besplatni putevi i tako dalje, nadam se da vam je 25 godina nakon završetka tog mučnog dela naših života postalo jasno da ništa ne može biti zaista besplatno. Da učitelji i doktori primaju platu, da je neko morao da sazida sve te zgrade i puteve, da neko mora da pronađe prave formule za lekove itd…

P: Naravno, naravno, pa nisam ja sa kruške pala, znam da ne može biti ništa besplatno, recimo kada me zovu telefonom oni promoteri raznih šerpi kada mi nude besplatna vikend putovanja na atraktivna turistička mesta, znam da im je cilj samo da mi prodaju novu garnituru.

J: E pa da, to je to. Dakle problem rešen, više ne moramo da diskutujemo na te teme, zar ne?

P: Naravno, naravno, a posebno me iritira kada moram da plaćam nečije tuđe račune. U mojoj zgradi, sve do pre par godina imali smo centralno grejanje, a ja sam tu bila samo par meseci preko leta. Praktično peći nisam nikada ni palila. Sada imamo plinsko grejanje u svakom stanu i svaki stan ima svoj brojač. Nedugo zatim, uveli smo i brojače za vodu u svaki stan. Ranije je brojač postojao na nivou zgrade, pa se jednostavno delilo na jednake delove nezavisno od potrošnje. Sada ja praktično skoro i da ne plaćam ni plin ni vodu.

J: Vidite kako je to dobro. Svako plaća svoje troškove. Hajde sada da proverimo da se baš u svemu slažemo. Recimo studenti koji nemaju da plate za studiranje na fakultetu, oni mogu ili da zatraže milosrđe neke od mnogobrojnih organizacija za pomoć siromašnima ili mogu svojim natprosečnim uspehom da dobiju stipendije od samih fakulteta, a koje pokrivaju privatnici koji kasnije zapošljavaju najbolje svršene studente.

P: A, to nikako, obrazovanje je pravo svakoga, a naročito siromašnih talenata. Pa, ako želimo da idemo u korak sa svetom, ne smemo štedeti kada je znanje u pitanju. Za obrazovanje uvek mora da se nađe.

J: Ana, pobogu, a gde se to nalazi? Na ulici možda? Ko će pokriti te troškove? Ako student ne dobije stipendiju ili niko ne želi da ga subvencioniše svojim ličnim imetkom, ko će to platiti?

P: Pa svi mi. Zašto plaćamo porez? Pa valjda da obrazujemo našu decu.

Državni penzijski program

Državni penzijski program

J: A šta ako ja imam svoje dete koje ne želi da studira, već želi odmah da radi, a zamolilo me da mu doniram početni kapital za otvaranje sopstvene firme. Ja ne bih voleo da delim «troškove vode» sa nepoznatim studentima, jer mi je moj novac potrebniji za moje dete.

P: Oh, kako ste sebični, Maki, pa ne smete misliti samo na sebe i svoju decu. Šta da ste vi tako siromašni i ne možete da studirate, nalazite se u unutrašnjosti i niko ne želi da vam pomogne?

J: Možda sam ja, kako vi kažete, sebičan, ali ja ne otimam od drugih. Porez, ako nije dobrovoljan, zasnovan je na oduzimanju para od svih ljudi nezavisno od njihovih projekata ili želja. Nasilno oduzimanje para, koliko se ja sećam, zove se krađa. Da sam ja siromašan, a niko zaista ne želi da mi pomogne, zašto to ne bi bio samo moj problem koji može i ostati bez rešenja? Uostalom, ja nemam ni glas Pavarotija. Zašto ne bismo nasilno transplantirali njegove glasne žice u moje? Ja vas razumem, draga Ana, da je vama stalo do socijalne pravde, ma šta god to značilo, ali ja mislim da ste vi preskromni u vašim nastojanjima, da vi u stvari želite Svemirsku Pravdu, da želite da ispravite sve razlike koje je Priroda stvorila od svog postanka do sada. Onda bi trebalo da smo svi jednako lepi i šarmantni, da trčimo ispod deset sekundi na 100 metara, da svako od nas stvori po jednu naučnu teoriju kao Ajnštajn i tako redom. Zašto se zadovoljavate tako banalnim zahtevima da svako mora da studira nezavisno od toga da li to može da plati ili ne? Budite dosledni, ispravite sve svetske nepravde uzrokovane različitošću ljudi i okolnosti.

P: Vama je lako, Maki, tako uopštavati kada vi nemate finansijske probleme i vaše će dete sigurno studirati, ali vi nemate empatije prema onima koji nisu imali sreće kao vi i koji bez i trunke svoje krivice ostaju na marginama društva. Pokušajte sebe da stavite u poziciju da ništa nemate, kako bi vama bilo da gledate vaše vršnjake, drugove iz klupe, sa daleko manje talenta i pameti kako odlaze na razne fakultete dok vi ostajete da kelnerišete u nekoj lokalnoj rupi.

J: Ja se potpuno slažem da je doniranje ili pozajmica talentovanim siromašnim studentima veoma lep gest, ali ne možemo da zanemarimo moralnu cenu. Ko god je ikada samo video ono šta se dobija, a to je možda lepi novi mladi stručnjak koji je diplomirao pre roka, ali nije se osvrtao i na cenu, a ta je da smo oglobili nedužne ljude koji tog studenta i ne poznaju, dakle krađom smo ga finansirali, mislim da bi se radilo o običnom demagogu. Mislim da je dosta ljigavo biti plemenit sa tuđim parama. Da ste rekli, hajde da osnujemo fondaciju za finansiranje siromašnih talenata, siguran sam da bi se našlo pregršt ljudi koji žele da pomognu. Katkad neko ima više nego što mu treba, katkad manje. Neki od onih koji povremeno imaju više od potreba, verovatno bi želeli da doniraju.

P: Da, te donacije. Ali to ne može biti sistemsko rešenje. Šta ako nema za sve, šta ako ima više siromašnih nego donacija?

J: A šta da nas je 100 milijardi na ovom svetu, da osim hrane počne da nestaje i vode, pa čak i vazduha? Gde je granica? Kako je pronaći? Uostalom, da li ste se ikada upitali da li je cena studija realna? Ako država svake godine otima od ljudi nezavisno od njihovih želja, te pare su zagarantovane, plate profesora su zagarantovane, dakle koji je stimulans fakulteta da smanji ili poveća broj studenata ili da smanji ili poveća svoje troškove? Ko uostalom može da odluči koliko nam treba pravnika, koliko doktora, a koliko elektroničara? Draga Ana, da li vi to znate? Ako da, voleo bih da naučite i mene, jer te stvari, mislim, osim dragog boga, ako bi postojao, niko drugi ne bi mogao da zna. Da li se vi možete podičiti božjim sveznanjem?

P: Ali porez svakako nije krađa. To je cena boravka u društvu, to je društveni ugovor ….

I tu moram da prekinem, jer taj razgovor je trajao još naredna 2 sata, ali bitno pitanje je gde je tu poenta? Šta se krije iza nespremnosti da se porez vidi kao krađa? Odgovor je jednostavan. Moja poznanica je penzionerka. I zna da njena penzija ide iz poreza, nikako iz izdvajanja tokom njenog radnog veka. To su odavno rat i socijalizam pojeli. Ona bi bez poreza za mesec dana bila mrtva. Za nju, porez je izvor života. Dakle, braneći porez za potrebe siromašnih studenata, ona brani sopstvenu egzistenciju, ali teško joj je to direktno da prizna.

Ali, dragi penzioneri, budite dosledni. Umesto da se grčevito borite da poreza uvek ima i da se borite protiv nas anarhista, klasičnih liberala i libertarijanaca, shvatite ko je vaš pravi neprijatelj. Vaš pravi neprijatelj su država i socijalizam. Vi ste u teoriji čitav radni vek odvajali za penzioni fond, od koga nije ostala ni uspomena. Država je što ratom, što štampanjem para bez pokrića, što suludom ekonomijom pojela vaš fond. I sada otima od mladih zaposlenih da pokrije to što vam je pojela. Niko ne želi mrtve penzionere od otrova za pacove koje su stavili u kontejner iz koga biste jeli, ali postoje druga rešenja od otimanja.

Da li su bile privatizacije državne svojine? Ko je te pare uzeo? Sve što država danas ima duguje vama, vi ste te pare dali, vi nikom ništa ne dugujete. Država ima svoje Telekome, razne druge firme, njive u Vojvodini, voćnjake u Šumadiji, neka to proda i neka vam vrati vaše pare. Ne pristajte da vaše penzije budu od otetih para. Vi kažete da volite vašu decu i nove generacije. Pokažite to. Neka pare vrati onaj ko ih je i ukrao, a ostavite mladima da oni štede za svoju penziju. Svako svoje troškove mora da pokriva. Nije li to A, B, C elementarnog ljudskog poštenja? Ili više volite da budete saučesnici u otimačini i da za to nalazite besmislena opravdanja u koje ni sami verujete?

Advertisements