Galerija

Društveni ugovor

Govorio sam više puta o tome da države koriste razne vrste propagande da pokriju svoju otimačinu i nemoral. Jedan od često korišćenih pseudo argumenata je društveni ugovor. Naime, kada anarhisti, klasični liberali i libertarijanci zavape napadajući državu da je lopov, jer nasilno oduzima zaradu ljudi i to ne zove krađom, već porezom, tada oni koji brane državnu paradigmu kažu da porez nije krađa već posledica društvenog ugovora. Dakle, argument govori da mi nismo pustinjaci na udaljenom ostrvu, već da živimo u zajednici, privređujemo u zajednici i da imamo što direktne, što indirektne koristi od tog društva. Uz to, državoljupci govore da je puka sreća što je neko rođen bogatiji, neko pametniji, neko lepši, neko bolje trči, a neko bolje igra fudbal i da je moralna obaveza društva da iskoreni, ili barem nadoknadi što više može te nejednakosti koje je svako dobio pukim slučajem, a ne ličnom zaslugom. Dakle porez, po toj paradigmi nije nasilan zato što oni koji koriste svoje ničim zaslužene prednosti da postanu ili ostanu bogati, imaju moralnu obavezu da obeštete one koji su nesrećnim slučajem bez svoje krivice rođeni u siromašnoj porodici, imaju manje pameti, lepote ili fizičke kondicije. Dakle društveni ugovor nije eksplicitan ugovor između građana i države, gde svaki građanin ima pravo da odluči da li će ga potpisati ili ne, već neka feudalna zaostavština koja se prenosi sa roditelja na decu činom rođenja. Ali se brani kao moralni imperativ i svi oni koji su protiv tog automatskog ugovora, žigošu se kao samoživi neprijatelji društva, kao ljudi koji mrze siromašne, glupe ili hendikepirane i žele od njih da naprave robove ili ih pretvore u sapun ili da ih pojedu za večeru. Dakle porez nije krađa, već moralna preraspodela resursa od više ka manje privilegovanim ljudima.

S druge strane anarho-kapitalizam govori da se mora poštovati privatna svojina svakog čoveka, a pod tim se kao prvo smatra vlasništvo nad sopstvenim telom, dakle rukama, nogama, očima, mozgom, bubrezima, vaginom i anusom. A kako naše telo i um proizvode intelektualne i fizičke proizvode i sve što oni proizvedu smatra se, takođe, privatnim vlasništvom. Zato, ako neko oduzima čoveku neki njegov deo, ili ono što je proizveo u bilo kojoj količini, smatra se napadom na njegov integritet, dakle silovanje. Silovanje nije samo nad vaginom i anusom, već i nad rukama i mozgom. Ako neka žena ili muškarac ne žele seks, nasilna penetracija je nemoralna. Ako bilo koji čovek ne želi da nekom pokloni plod rada svog uma i ruku i to je silovanje nad njegovim umom i rukama. Moralno je to potpuno ekvivalentno. Porez koji nasilno oduzima deo rada našeg tela i uma, moralni je ekvivalent klasičnom silovanju.

Dakle, imamo 2 moralne paradigme u direktnom konfliktu. Da vidimo koja je konzistentna, a koja nije. Potpuno je tačno da ljudi rođenjem bez svoje zasluge ili krivice dobijaju što neke privilegije, što neke hendikepe. I postoje i ekstremi u oba smera. Postoje ljudi lepi, zdravi, pametni, bogati, društveni, blage naravi, seksipilni itd., a postoje i ljudi bolesni, ružni, retardirani, siromašni, zli, histerični. Najveća većina nas je negde na sredini Gausove raspodele ljudskih karakteristika, pa svako od nas ima po neku dobru, a po neku lošu kartu. Ali, nezavisno od toga kako su se karte podelile, što genetičke, što one iz ambijenta u kome živimo, kako nije kriv onaj koji je pukim slučajem dobio lošije karte, tako isto nije kriv ni onaj što ih je dobio bolje isto tako pukim slučajem. Dakle, nasilna preraspodela zbog toga ne može biti moralna, jer srećniji ljudi nisu doprineli sami da im neko podeli bolje karte, zato ne može postojati moralni imperativ da ih neko zbog toga kažnjava. Pa i sam čin rođenja niko od nas nije odlučio, mi smo svi rezultati odluke naših roditelja, ako nekog i treba kačiti, to svakako nismo mi sami, nego naši roditelji. Mada je i to potpuno apsurdno iz analognih razloga.

Druga stvar u ovoj moralnoj iluziji nasilne preraspodele je religiozno verovanje u determinizam binoma – početne karte i srećan život. Ljudski život je tako komplikovan, a ambijent u kome živimo tako promenljiv, da niko unapred ne bi mogao da predvidi ko će koliko biti srećan u zavisnosti od početnih parametara. Uostalom, vrlo je teško dokaziva i teza da je količina posedovanih resursa proporcionalna ličnoj sreći. Osim toga, čak i posedovanje resursa nije zagarantovano nikome. Često se govori da 1% stanovništva poseduje ogroman deo resursa, pa onda to može biti 10%, 25%, 50%, zavisi gde i kako se meri. No, često u toj propagandi se zaboravlja da to nikada nije isti 1% posto stanovništva, već da kvota ostaje relativno stabilna, ali učesnici u toj kvoti veoma brzo i veoma amplitudno osciluju. Veoma mali broj u njoj ostaje više od jedne decenije. Naravno, determinizma nema, ali zato postoji verovatnoća. I to je istina, oni sa boljim početnim kartama imaju veću verovatnoću da budu srećni, ali i to je tek puka tendencija sa velikim oscilacijama i u praksi je često pokazano da ljudi sa boljim kartama se ulenje, dok oni sa lošijim nadoknađuju upornošću. Zatim, posedovanje puno resursa, ako ljudi nisu opskrbljeni striktnim pravilima i jakim karakterom, veoma često se pretvara u vulgarno rasipništvo popraćeno svim mogućim porocima i padanjem na dno lestvice vlasnika resursa. A da ne govorimo o veoma čestom fenomenu 3 generacije, gde prva stiče, druga uživa u plodovima prve, a treća sve rasturi.

Ugovor je kad obe strane imaju izbor da li da ga potpišu ili ne. Kada se ugovor nameće rođenjem, to je feudalizam i nasilništvo

Ugovor je kad obe strane imaju izbor da li da ga potpišu ili ne. Kada se ugovor nameće rođenjem, to je feudalizam i nasilništvo

Dakle, čak i kada poreskim parama ne bi raspolagale korumpirane birokrate i političke partije koje te pare koriste prvo da sebi sagrade vile i da podmite one koji ih podržavaju u održavanju vlasti, čak i kada bi preraspodelom poreza upravljali Anđeli ili Superkompjuteri sa neprestano poboljšavajućim algoritmima automatske preraspodele, što bi bila moderna verzija Anđela, opet ne bismo imali ikakvu garanciju da ćemo tako maksimizovati sreću. Jer ljudska sreća zavisi od tako puno parametara. Po kom će kriterijumu Anđeo odlučiti da je nesrećan monah u manastiru koji od imovine ima haljinu koju nosi i motiku kojom obrađuje krompir i ništa više, ili slikar koji se potuca ceo život kao gost po stanovima svojih prijatelja? Uostalom danas oni koje smatramo siromašnima imaju televizor, veš mašinu, kakav takav mobilni telefon, medicinu za kojom bi nam pozavideo i najveći rimski ili britanski imperator i veoma su zbog toga srećni. A Nesrećni često mogu biti oni koji imaju i 3 pametna telefona, stan i vikendicu, garažu sa 2 automobila, ženu, ljubavnicu i zdravu decu. Na kraju krajeva, čovek je u svojoj prirodi beskonačno nezadovoljno biće. I to je i naša slabost i naša ogromna prednosti u isto vreme. Da je pećinski čovek bio zadovoljan tako što se borio protiv zveri držanjem straže ispred pećine, ostao bi takav, ali kako nije, prvo je stražu zamenio vatrom, pa je stvorio kuću, pa je iskopao šanac sa krokodilom oko kuće, pa je stavio alarmni uređaj. I ni u jednom trenutku ne možemo znati ko je čime zadovoljan. Ni mi sami to ne znamo. Jer ne postoji neko idealno stanje naše svesti i duha. Kao što se nauka ne bavi istinom, već nuđenjem stalno boljih i boljih objašnjenja fenomena koje posmatramo, tako ne postoji neka konačna sreća za sve, već samo niz eksperimenata, za svakog pojedinačno. Naravno da postoje neki dobri faktori verovatnoće koji pomažu, kao što su zdravlje, vrednoća, inteligencija, lepota, talenat itd… ali oni nikada ne mogu biti više nego samo to: dobri faktori verovatnoće. Ljudska sreća je neuhvatljiva.

Dakle, umesto da se bavimo besciljnim i nemoralnim nasilnim preraspodelama i verom da je to rešenje za maksimizaciju sreće, ono što bi daleko više pomoglo ljudskom društvu je primenjivanje univerzalnih etičkih pravila i vaspitavanje naše dece u nenasilničkom duhu, jačanje empatije prema drugima, čak i različitim, jačanje porodice i lokalnih grupa, a slabljenje i kasnije gašenje države, povećanje primene naučnog metoda, a slabljenje i kasnije gašenje religioznih metoda itd. Sa takvim tendencijama, ne bi postojala garancija da svi ljudi budu srećni, jer to je nemoguća misija, ali bi se daleko povećala moralna konzistentnost, a time, verovatno, i sreća mnogih, a smanjile propaganda i parazitizam.

A što se tiče preraspodele, to treba ostaviti svakom pojedinačno da odluči šta će sa svojom imovinom. Ako neko misli da će to povećati njegovu ličnu sreću, tako što će dati deo svojih resursa nekom broju drugih ljudi, neka to učini. Ima veoma dobrih razloga za mnoge od nas da to poželimo, da je pomaganje drugima nama u interesu, ali treba uvek podvući to, mi i samo mi, moramo biti centar naših tendencija za maksimizaciju sreće. Moramo se osloboditi te arogancije da mi znamo šta je potrebno drugima, kada veoma često ne znamo ni šta je nama samima potrebno. Tako ako neko nekada zatraži nešto od vas, vrednujte, vidite kako ta pomoć drugima može vama da pomogne i ako nađete te razloge, bićete srećni da to uradite. U suprotnom, držite se sebe. Ne otimajte drugima, a svoje delite ako i kako znate i umete. Uostalom, mnoge je nasilna preraspodela uništila. I one kojima je otimano i one koji su primali.

Mada, ja možda i grešim, kako niko potpuno ne razume ljudsku prirodu, možda većina ljudi voli da bude lagana, maltretirana, pljačkana i silovana. Možda je i to recept za povećanje njihove sreće. Ono što ja sigurno znam da ja to ne volim i sve ću učiniti da smanjim da me neko laže, maltretira, pljačka ili siluje, pa makar morao da odem na Mesec ili da živim u zajednici ljudi sličnih meni i da se zajedno ne damo nasilnicima.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka