Galerija

Druže Markse

Nakon totalne propasti Sovjetskog Saveza i satelitskih zemalja istog društvenog uređenja, najveći broj levičara govori o tome da u toj zemlji socijalizma nikada nije ni bilo, već se radilo o brutalnoj diktaturi, štaviše o svojevrsnoj religiji sa bogom na zemlji i da je to bila sramota za socijalističku ideju i da su se Staljn, Mao ce Dung i Fidel Kastro ogrešili do te mere da i ostatak sveta sada mrzi socijalizam, a da je to prava šteta, jer pravi socijalizam tek treba da se dogodi jer je to nešto jako humano i korisno.

Hajde da budem fer. I o anarhiji se priča sve najgore, hajde da se ne hvatamo za reč, već da vidimo o čemu se, zapravo, radi. Kada neko kritikuje anarhiju, ako kritikuje haos, odnosno sistem bez pravila, on je u pravu, ali ako kritikuje sistem gde pravila zamenjuju vladare, e to je sasvim druga stvar, to je prava anarhija i tu ja oštrim intelektualne zube i spreman sam za meč. Zato, hajde da ne budem dogmatičar i da kritikujem nešto samo zato što je neko zloupotrebio neku reč.

Dakle, ako socijalizam nije bio u Sovjetskom Savezu, šta je onda socijalizam? Čiju ćemo definiciju uzeti? Šta znači socijalizam? Evo, izostavimo diktaturu. Grozni Staljin, sram ga bilo, on je samo bio zločinac koji se okitio tuđim perjem. Dobro, hajde, nema masovnog ubijanja, zatvaranja, proganjanja, zatvaranja granica, hladnog rata, trošenja celog imetka na oružje, špijunske države, gulaga, nauke zasnovane na bezgrešnosti vođe, nema indoktrinacije u školama, umetnosti, nema maltretiranja. OK, ali ostaje i dalje centralno planiranje i državna svojina. Doduše imamo stotine i hiljade vrhunskih stručnjaka, svi doktori nauka iz ekonomije, menadžmenta, inženjera, koji nemaju dece ni porodice, već danonoćno rade na izračunavanju plana i programa sledeće petoljetke. Svu svoju mentalnu energiju koriste za napredovanje u «nauci» planiranja, čitaju prevode najboljih svetskih autora, putuju po kongresima po svetu i u zemlji. Ali Sovjeta ima 300 miliona i imaju pozamašni deo Zemaljske kugle kao teritoriju. Ne znaju ni sami ni čega sve imaju, ni u kojim količinama. Ali, ono najbitnije, koji je njihov stimulans da maksimizuju profit? Ko uopšte i kako može da odredi koliko se čega može proizvesti? Ako ne dostignu određenu kvotu, koja je cena neuspeha? Imaće manju platu, biće otpušteni? Prekorno će ih pogledati šef na sledećem sastanku? Je li to zaista dovoljno? Da li imaju dovoljno vremena da studiraju potrebe tolikog broja potencijalnih kupaca, ili arogantno pretpostavljaju šta je njima potrebno? Da li se uopšte može racionalno odlučiti sa kojim proizvodima treba rizikovati? Šta ako ni sami kupci ne znaju šta hoće? A koliko to treba da košta, a koja je cena? Dobro, hajde, nadam se da sam vas ubedio. Centralno planiranje je bezuspešno igranje boga. Ako ne možemo da planiramo, jer ne možemo da previdimo ni potrebe kupaca, ni cenu, ni koje tehnologije kojom brzinom će se razvijati, hajde da budemo malo manje pompezni i da se vratimo na stari dobri pijac, odnosno na tržište. Ko ne može da planira, on može da eksperimentiše. Pa onda nešto napraviš, izneseš na pijacu pa vidiš. Ako niko neće da kupuje smanjiš cenu, ako opet neće, smanjiš još, opet neće. Smanjiš čak ispod troška proizvodnje, ni tad neće. Dakle, pijaca ti šalje signal, proizvod ne valja. A može biti i drugi signal. Spustiš cenu ispod tvog troška, tad ljudi hoće da kupe, ali tebi se ne isplati. Da bi se nešto prodavalo, mora i tebi i kupcu da se isplati, dakle opet proizvod ne valja. Ali, čekaj, pa sad smo upali u kapitalizam, cilj nam je da pokažemo da je socijalizam dobar.

Neki veruju u socijalizam iz neupućenosti, a najveći broj njih ga korisiti da vlada vašom sujetom

Neki veruju u socijalizam iz neupućenosti, a najveći broj njih ga korisiti da vlada vašom sujetom

Hajde sad da uzmemo drugu definiciju socijalizma. Noam Čomski, poznati levičar, anarho-sindikalista, kaže to je socijalizam. Dakle, on prihvata da postoji i tržište i da ima cena i da ima svojine i da nema države, dakle centralnog monopola sile, ali se ne slaže o vlasničkoj strukturi nad sredstvima za proizvodnju. Kaže, socijalizam je kapitalizam gde su radnici ujedno i vlasnici sredstava za proizvodnju, kako je ono Marks definisao, inače dolazi do tiranije tradicionalnih vlasnika sredstava za proizvodnju nad Marksovim radnicima. Mada ovde treba reći da se radi o svojevrsnoj diskriminaciji, kao da vlasnici sredstava za proizvodnju nisu i radnici. Po klasičnoj levičarskoj viziji, da ne kažem propagandi, vlasnici se obično slikaju kao dokone aristokrate koje po ceo dan igraju polo po zelenim livadama svojih ogromnih imanja, dok vade mast iz svojih najamnih radnika koje eksploatišu. Ima i toga, neću da grešim dušu, ali velika većina vlasnika sredstava za proizvodnju radi od jutra do sutra. I ne samo koliko radi, nego kako radi, što je mnogo važnije. Često tradicionalni Marksov radnik ima fiksno radno vreme, garantovane pauze, menzu, bolovanje, godišnji odmor, ne mora da napreduje u profesiji, ne ide na poslovna putovanja, ima malu odgovornost, provodi veliki deo vremena u miru i sa porodicom. Dok radnik vlasnik, ima sav rizik uspeha i neuspeha, nema radno vreme, može da postane jako bogat, a može da ostane i bez ičega. Neprestano mora da putuje, pregovara, bori se sa konkurencijom, prati tehnologiju, smišlja rešenja koja ga stavljaju u bolju tržišnu poziciju. On kad nađe nekog menadžera sposobnog da radi njegov posao, vrlo rado ga plati i do 100 puta više od Marksovog radnika, jer više voli da ide da igra polo sa ostalim vlasnicima nego da ima stresovi život. A onaj koji kuka da je eksploatisan, neka se slobodno javi da zameni menadžera i neka ponudi platu koja je samo 90 puta veća od njegove, pa ako uspe, sasvim je sigurno da će vlasnik rado otpustiti prethodnog menadžera i zaposliti Marksovog radnika. Ali da bi se to desilo, ti Marksovi radnici su nakon večere, umesto da bleje u televizor ili da se opijaju po lokalnim krčmama, lepo sedeli nad knjigom, išli u večernje škole i to godinama i onda su stekli znanja. A mnogi su pokušali i veoma brzo shvatili da to ne ide baš tako lako. Da je lako praviti biznis, svi bi bili milijarderi. Ali su svejedno nastavili da kukaju, zato što im je levica lepo dala alibi za to. Nije da ti ne znaš posao, nije da si ti nesposoban, nego je vlasnik sredstava za proizvodnju pohlepan, a ti si predodređen da trpiš.
No, dobro, hajde da se vratimo Čomskom. Po njemu svi Marksovi radnici moraju ujedno i biti vlasnici sredstava za proizvodnju. Pitam se šta to znači moraju? To znači da ko god se udruži u bilo kakvu aktivnost mora da ima jednaku kvotu odlučivanja nezavisno od svoje vrednosti za taj biznis? Pa onda i veoma talentovani rođeni lider, vredni i pametni stručnjak treba da ima isto pravo odlučivanja kao neki jedva svršeni đak, lenj, prgav i asocijalan po prirodi? Ako da, zašto? Samo da bismo zadovoljili Čamskog u njegovoj ideologiji? A ako priznamo da je pravo odlučivanja proporcionalno vrednosti svakog člana u nekoj aktivnosti i koje nije jednom za svagda i koje se neprestano menja po pokazanim rezultatima, praktično stigli smo do kooperative, koja je sasvim legitiman vid kapitalizma. Kapitalizam uopšte ne mora da znači jedan vlasnik i hiljadu radnika. Anarho-kapitalizam kaže da svako može da izabere koliko vrednosti želi da da nekoj aktivnosti. Što manje je vredan za neki biznis, to je manja njegova plata i količina učestvovanja u odlučivanju, kao i obrnuto.
Da se razumemo, jasno je meni da može biti ekscesa i u kapitalizmu, čak i kad nema države, ali to se dešava samo u nebalansiranom kapitalizmu, u kratkim periodima, kada je kvalitet ponuđenog rada nizak, kada ima puno takve ponude, a kada je sposobnih preduzetnika malo. Jasno mi je da kada dođu crnci izbeglice iz Afrike, da ih tretiraju skoro kao robove dok beru salatu po njivama, ali to nije centralni kapitalizam. U svim biznisima srednjeg i visokog tehnološkog nivoa, situacija je često obrnuta, da vlasnici drhte svaki put, kada bi iskusni i dobri inženjeri, advokati, doktori, glumci pripretili da bi otišli negde drugde. Vidite, poslovi za koje je lako naći zamenu, uvek su na ivici iščeznuća. Sijaset raznih birokratija nestaje velikom brzinom svake godine, to zamenjuju kompjuteri. Ponavljajuće fizičke poslove zamenjuju roboti. Ono što ostaje, to su intelektualni poslovi za koje su potrebne decenije da biste došli u optimum. I onda vas je skoro nemoguće zameniti. Svi mi, osim ludisti i romantičari, želimo da platimo samo ono što je neophodno. Sad, bili mi zli pa tretirali crnce kao robove ili ih lepo tretirali, u oba slučaja ćemo ih malo platiti. Na kraju su stil i humanost jedina razlika, ali ne i suština. Tržite uvek šalje svoje signale. Nisko kvalifikovani radnici znaju da vrede vrlo malo i ako žele da napreduju, moraju da uče da bi vredeli više. Osim naravno ako ne slušaju levičarske laži da ih neko eksploatiše i onda ostanu uvek na dnu vrednosti koje mogu da pruže biznisu. Ni jedan racionalan vlasnik ne želi da plaća malo čoveka ako taj može da mu pruži mnogo više. Plaćaće ga malo, samo ako malo bude i vredeo. Naravno mehanizmi pregovora nisu nikad idealni, ali princip ostaje. Samo glup vlasnik eksploatiše. I to je signal radniku, koji onda odlazi. Samo glup radnik ostaje kod vlasnika koji ga eksploatiše. Na kraju eksploatacija postoji samo sa glupim vlasnikom i glupim radnikom, ali možda jedan drugog zaslužuju. Vidite, da biste shvatili suštinu kapitalizma morate se malo izdići iznad banalnog svaljivanja krivice uvek na drugog. Postanite malo odgovorni i kao vlasnik i kao Marksov radnik, videćete da onda nema nikakvog klasnog determinizma, već da zavisi i te kako od vas. Naravno ako ste rođeni glupi i pored svog truda, nećete daleko dogurati i niste vi krivi za niska primanja, ali zašto bi za to neko drugi morao da ispašta? Nije ni vlasnik kriv. Ako ste ispod nekog minimuma inteligencije, onda neko mora da vam pomaže. Kada je država slaba ili kad je nema, porodica je veoma jaka, takvim ljudima će porodica pomagati, a u retkim slučajevima kada ni nje nema, načiće se tu milosrdna društva. Ako društvo nije zasnovano na monopolu sile i na nemoralu nasilne preraspodele, biće vrlo i moralno, uvek će vam se naći neko da vam pomogne i ljudi će biti upućeni jedni na druge. A ako ni tada neće, onda nam nema spasa ni u kom slučaju. Onda je svejedno.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 21 min 05 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka