Galerija

Teorija velikog praska, serija

Sigurno ste čuli za ovu američku komediju, seriju «The Big Bang Theory». Osam sezona, 180 epizoda (a možda i više) gleda se u velikom broju zemalja sveta. Pre neki dan, odgledao sam prve 3 sezone, i moram da priznam, stao sam, nisam mogao više da izdržim, počelo je opasno da me nervira. Palac na dole. 1 zvezdica.

Jedina pozitivna stvar je što se uopšte i govori o nauci u nekoj popularnoj umetničkoj kreaciji. Sve drugo je loše. Naime, sasvim mi je jasno da se radi o komercijalnom projektu, da je cilj autora da pravi pare, a ne da šalje neke poruke publici. Loši autori, a naročito komedijaši, idu linijom manjeg otpora. Hajde da izaberemo najgore pripadnike neke grupe i onda da ih izvrgavamo ruglu do iznemoglosti. To bi bilo isto kao kada bi neko kritikovao religiju tako što bi izabrao popove pedofile i krenuo time da blati religiju. Naravno da ima i toga i da je to apsolutno strašan problem, ali nije centralni problem. Problem religije je u njenoj samoj suštini i najčistiji oblik hrišćanstva, na primer, bez ikakvih dodatnih devijacija je sam po sebi katastrofalan i ne bih ovde trošio vreme da to ponovo pokazujem. Problem nekih naučnika i inženjera je njihova društvena neadekvatnost, a ponekad i retardiranost, ali insistirati na tome do besmisla, šalje veoma iskrivljenu sliku o naučnom svetu. Da se razumemo u slobodnom društvu svako može da snima i gleda šta god hoće, ali ako se neko već izrazi i ima slobodu kreacije, onda i mi gledaoci, imamo slobodu da kažemo šta mislimo o tome. A ono što ja mislim o ovoj seriji je sve najgore. I nebitno mi je što je cilj zarada. Postoje druge serije, koje su isto tako veoma komercijalne, ali koje šalju veoma pozitivne poruke gledaocima. Na primer «Kozbi Šou», legendarna komedija Bila Kozbija, koja je godinama nasmejavala stotine miliona ljudi, a ipak je slala veoma jasne poruke kako treba decu pravilno vaspitavati. Cilj ovog teksta je da okuraži daleko bolje autore da napišu nešto što će biti rado gledano, a pokazati naučni svet u mnogo boljem svetlu, jer naučnici zaista ne zaslužuju da budu svi oslikani kao društveni idioti. U umetnosti, često postoji lažni izbor između jeftine komercijale i uzvišene ozbiljnosti. Dakle, zatvoreni ozbiljni tekstovi, koje niko osim autora nije u stanju da razume. Delo mora biti popularno, dakle pristupačno široj publici, ali u isto vreme da gađa u sredinu problema. Na žalost, ova komedijica, Teorija Velikog Praska, izabrala je 4 lika, 3 naučnika i jednog inženjera i prikazala ih je kao 4 morona. Teksašanin, dvostruki doktor teorijske fizike, ima sve moguće psihološke probleme. Beskonačni ego, opsesivno ponašanje, fizičke tikove, apsolutnu aseksualnost, nemogućnost da razume i elementarnu ironiju, zanesenost infantilnim junacima iz stripa i opsednutost video igrama. Njegov cimer, doktora nauka, eksperimentalni fizičar neprekidno isfrustriran seksualnom apstinencijom, takođe zanesen infantilnim junacima iz stripa, opsednut video igrama, sa kompleksom niže vrednosti prema nenaučnicima. Njegova majka, neuro naučnik i psiholog, emotivni je invalid, bez ikakvog humanog odnosa i sa svojim mužem i sa svojim sinom, ona je uz to i snob smatrajući da su ljudi vredni samo ako imaju titule i zvanja. Njihov prijatelj Indijac, doktor nauka, astro-fizičar, emigrant u Americi, ima psihološki poremećaj, fobiju da govori sa ženskim polom, osim ako nije pijan ili drogiran, takođe neprestano isfrustriran zbog hronične seksualne apstinencije i on detinjasto zarobljen u sferi stripova i video igara. I četvrti, magistar, inženjer koji radi za NASU, Jevrejin, hronični seksualni apstinent, pervertit, kao i ostala četvorica, rob stripova, video igara, živi sa majkom u stanu, koja i dalje misli da njeno dete ide u školu. Uz to, peti glavni lik, seksipilna, ali neobrazovana i neproduhovljena plavuša, komšinica teorijskog i eksperimentalnog fizičara, kelnerica, aspirant za glumu, koja menja muškarce kao čarape i pored svoje primitivnosti, ipak je emotivno i društveno daleko naprednija u odnosu na ostalu četvoricu. Što i nije čudno jer su 4 lika opisana kao 4 psihijatrijska slučaja.

Komedija ne treba da znači samo jeftinu zabavu, već uvek treba da bude poučna

Komedija ne treba da znači samo jeftinu zabavu, već uvek treba da bude poučna

Serija obiluje gomilom zanimljivih naučnih diskusija, objašnjenja i dosetki, na momente je čak i izuzetno smešna, pa i informativna, ali ono što ostaje je taj veoma gorki ukus neprestanog preterivanja u ismejavanju psihijatrijskih slučajeva. Naravno da u svetu nerdova i naučnika postoje i takvi ljudi, ali ismejavati ih je skoro najniži nivo humora. Niži nivo humora od toga je samo onaj gde se neprestano psuje. Kao pozitivni primer humora uzeo bih «Lekoviti Šou», Dragoljuba Ljubičića, koji je više nego komercijalan, što nikako nije mana, ali ipak, to je taj zdravi smeh kada smejući se, mi u stvari plačemo nad samim sobom. Dobro, Mićkove metafore su bile predirektne, mnogo toga bi moglo da se popravi, ali ta serija je za red veličine bolja od «Velikog Praska».

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 48 min 00 sek

Advertisements

One comment on “Teorija velikog praska, serija

  1. Povratni ping: Šta zameram naučnicima? | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.