Galerija

Država nastaje u porodici

Ako bi vas neko pitao koji je potencijalno najgori mogući odnos između dvoje homo sapiensa, verovatno biste pomislili na odnos oficira i vojnika, gazde i roba, makroa i prostitutke. Međutim, i vojnik i rob i prostitutka, kao odrasli racionalni ljudi, opskrbljeni određenim znanjima i fizičkom snagom, uvek mogu da ubiju ili rane svog krvnika i da pobegnu. Jedine osobe koje to ne mogu da urade, to su deca. Dobro, ne mogu ni mentalno ili fizički hendikepirani odrasli ljudi, ali to spada u patologiju, ovde nas zanima odnos dvoje zdravih ljudi. Dakle deca nemaju ni moralnu, ni intelektualnu ni fizičku sposobnost da se suprotstave svojim roditeljima. Deca, bukvalno barem prvih deset godina života, žive u zatvoru svojih roditelja. Najgore od svega, ključ tog zatvora ne drže roditelji, već biološka karakteristika naše vrste, a ta je da je potreban dugi niz godina da postanemo nezavisna bića. To nije samo naša osobina, veliki broj viših sisara takođe ima sličan problem.

Sad, zatvor može biti na raznim nivoima, od srednjevekovne tamnice sa fizičkim mučenjem, pa do modernih rehabilitacionih centara, a može i prestati da bude zatvor, ako roditelji to znaju i žele. Znam da ovo zvuči zastrašujuće i preterano, ali ako ste čitatelj meka srca i palanačke svesti, možete slobodno da odete i da radite nešto primerenije vašem stanju, recimo da gledate fudbalsku utakmicu, pratite debatu političara u parlamentu ili da glasate na izborima. Da ne zvučim arogantno, odmah ću svoju smelu poziciju potkrepiti argumentom. Zašto svaka religija na svetu ili državne škole počinju sa indoktrinacijom od ranog detinjstva? Ako niste pogledali film «Američki Snajper», Klinta Istvuda, obavezno to učinite. On nudi veoma jasan vaspitni model koji dosta uspešno garantuje lojalnost Papi i Džordžu Bušu. Otac kaže sinu: «Slušaj, u životu postoje 3 vrste ljudi, ovce, vukovi i psi ovčari. Ono što ne smeš nikada biti, to je ovca, a ako pokušaš da budeš vuk, ovim ću te odučiti» i u tom trenutku vadi debeli kožni kaiš iz pantalona i baca ga na sto, dok zvuk udarca teške metalne šnale o meko drvo dodatno štreca dete izbezumljeno od straha. «Dakle, ostaje ti da budeš pas ovčar». I deset godina kasnije, eto nam našeg ovčara kako brani svoje američko stado od vukova u Iraku. U slobodnom društvu, gde su svi odnosi zasnovani na dobrovoljnim odnosima ljudi, uvek neko, ako je zaista pametan i hrabar, može da nađe način kako da se izvuče ili čak pobedi nasilnika. Dok deca sa roditeljima nemaju nikakve šanse. Nemaju gde da odu jer će umreti od gladi i hladnoće, ili, ne daj bože, biće moralno i psihološki uništeni ako ih država uzme pod svoje u nekom od domova za siročad. Dakle, deca nemaju mogućnost pregovaranja. Roditelji imaju monopol nad svim materijalnim, emotivnim, moralnim i intelektualnim resursima.

Kad se čovek priklješten crkvom i državom izbori, kada se preklope krugovi ova 2 feuda, oni se međusobno ponište i ostane samo porodica

Kad se čovek priklješten crkvom i državom izbori, kada se preklope krugovi ova 2 feuda, oni se međusobno ponište i ostane samo porodica

Naravno da većina roditelja ne vezuje svoju decu, ne zatvara ih u podrume, ne izgladnjuje ih, ne lišava ih sna, knjiga ili igračaka, štaviše, kada im je zlo vode ih kod lekara i kuvaju im pileću supicu, ali to je daleko od dovoljnog. Roditelji nisu čuvari u zoološkom vrtu, roditelji bi trebalo da budu naš način pretvaranja krhkog bića u odraslog čoveka mirnog ljudskog društva. Veliki broj roditelja uopšte nije svestan ni toga, a ni činjenice koliko su nesvesno agresivni. Pomislite samo na fizičke disproporcije. Vaših 100 kila sala i 15 kila kože i kostiju vaših mališana. I kada se nad decom nadvijete, ili vičete, ili kada ih tučete, pomislite da to neko visok 3 metra i težak 500 kila to učini vama. U mišju rupu bi ste se sakrili, e upravo tako se deca osećaju kad vi to radite. I kako su deca nemoćna u svakom pogledu dugi niz godina, ona ako imaju agresivne roditelje, a većina roditelja su agresivni, ona pronalaze stotine načina da što efikasnije prežive. Praktično, u svakom odnosu gde postoji velika ne izbalansiranost snaga, slabija strana programira svoje ponašanje da minimizuje štetu. I ako to programiranje počne u detinjstvu, velika je verovatnoća da će zadržati taj model ponašanja i u odrasloj dobi. Dakle, sila i agresija se auto reprodukuju. Umesto da naučimo da ispoljavamo svoj lični interes i da pregovaramo sa drugim ljudima tako da maksimizujemo lični interes obe strane, mi sa agresivnim roditeljima, u stvari učimo kako da nadmudrimo silu. Mi se učimo da postajemo žrtve i navikavamo se na monopol sile i zla. Kada onda mi postanemo roditelji, mi nećemo znati kako da pregovaramo sa svojom decom, već ćemo ponoviti model monopola sile, što je najlakše uraditi u odnosu odraslog čoveka i deteta.

Dakle, ako želimo slobodno društvo, to nikada nećemo postići političkim putem. Sasvim je nelogično nadati se da najdivljiji ljudi u društvu, a to su oni koji postaju aristokrate, sveštenici, kraljevi, političari ili predsednici mogu da imaju ikakvu empatiju ili interes prema svojim sužnjima ili glasačima. Ono što nam preostaje je da shvatimo da je koren svakog nasilja, a naročito onog državnog u svakoj porodici. Kao što ateistima niko ne može da proda lek za isterivanje đavola, tako mirno vaspitanom čoveku nije potreban nikakav monopol započinjanja sile. Da, država je upravo to, ona je jedini legitimni način nametanja estetskih zakona pod pretnjom zatvora ili smrti pod izgovorom da je kralj postavljen od boga ili da ga je izglasala većina neznalica. Uz to država ima pravo da vam oduzme imovinu (porez) i život (rat) pod izgovorom da vodi računa o vama. Ne dešava li se to upravo u većini svih porodica svaki dan? Osim toga, kako ne postoji model reciprociteta i pregovaranja, deca se neprestano navikavaju na model socijalizma, gde izgleda kao da besplatne stvari zaista postoje. Svaki dan odnekud se materijalizuje ručak, odnekud dođu cipele i igračke, a radijatori su uglavnom topli. Naravno da deci ne treba naplaćivati kiriju, ali treba od malena da im se objasni da je škola dobra investicija, a ne pravo, da je ručak potreba, a ne odlazak u ekskluzivne restorane, da odrasli moraju da rade i da zarade i da deca treba da učestvuju u kućnim poslovima proporcionalno svojoj snazi i umeću. Ako decu vaspitavate da je njihovo da se igraju, a na vama je sve da obezbedite, nemojte se sutra začuditi kada glasaju za predsednike koji ih korumpiraju obećavajući besplatne puteve, škole i bolnice ili da će ih zaposliti. Vi ste ih na to programirali.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 30 min 45 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

 

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka