Galerija

Privatizacija nije isto što i pljačka

Opet se nadovezujem na prethodni prilog, kada sam govorio o tome da bi Francuska rešila problem svojih neželjenih imigranata privatizacijom svih osnovnih servisa i ukidanjem socijalne pomoći. Ako ste religiozni levičar, znam da bilo šta što kažem neće dopreti do vas, tako da i ne pokušavam.

Ovde se obraćam ljudima koji ne pate ni od jedne religije, pa ni one da preterano vole državu, ali ipak, gledajući sopstvene sudbine i to kako je prelivena državna svojina SFRJ u privatne feude malog broja mračnih tipova sa biografijama za koje je bolje ne pitati previše, sigurno se pitate šta to ima tako dobro i magično u privatnoj svojini. Odlično pitanje, a evo i mog odgovora.

Pogrešan stereotip privatne svojine je bodljikava žica sa natpisam, "Pazi se psa". Privatnsa svojina uvek spaja 2 strane, one koji nešto prodaju sa onima koji nešto kupuju, dakle tržni centar, koji je pun lepih enterijera sa ciljem da prizove što veći broj klijenata.

Pogrešan stereotip privatne svojine je bodljikava žica sa natpisam, „Pazi se psa“. Privatnsa svojina uvek spaja 2 strane, one koji nešto prodaju sa onima koji nešto kupuju, dakle tržni centar, koji je pun lepih enterijera sa ciljem da prizove što veći broj klijenata.

Jedini način da se pošteno privatizuju zdravstvo, školstvo, policija, vojska, vatrogasci, transport itd. je da se ukine obavezni porez. Dakle, država bi bila samo jedna od pružatelja usluga u konkurenciji sa svim ostalim. Ako bi neko želeo da plaća paket aranžman, tako što bi plaćao dobrovoljni porez, država bi iz njega gradila bolnice, škole, puteve i šta joj se svidi, ne bi bilo nikakvih problema. Ali zato ko to ne bi želeo, plaćao bi svoje privatne račune direktno ili preko osiguravajućih društava drugim privatnim pružateljima usluga. Bilo u paket aranžmanu, bilo posebno svaku uslugu. Dakle, ako bi postojao interes privatnika da pruža određene usluge, on bi sazidao svoje bolnice, svoje škole, asfaltirao svoje puteve i tražio svoje mušterije. Ako ne bi bilo takvih, ako bi samo država ostala da pruža te usluge, onda to ne bi više bio moralni problem, jer bi tržište bilo zaista slobodno i ako bi država zaista nudila najbolje moguće uslove, svi bi nastavili dobrovoljno da joj plaćaju porez. Ali, ako bi se tok novca preusmerio iz nekada obaveznog poreza državi ka novim akterima, ka novim privatnicima, u tom slučaju, bi verovatno država počela da gubi trku i vremenom bi bila prinuđena da rasprodaje svoju imovinu. Po tržišnim cenama naravno. Niti bi ona mogla da određuje cenu, niti privatnik. To bi bio dogovor 2 strane, kako se dvoje nagodi. Ali da bi se to dogodilo, prvo bi privatnici morali da investiraju da ponude konkurentske usluge, inače ne bi bilo takmičenja, država bi zadržala monopol. Ono što se dogodilo u SFRJ je bilo nešto sasvim drugačije. Kao prvo, obavezni porez nije ukinut, dakle prva premisa slobodnog tržišta nije uspostavljena, a ni druga, jer novi tajkuni nisu ništa svoje sagradili da bi konkurisali državi, već su preko veza i poznanstava samo pretvorili bivšu državnu svojinu u svoju, tako što su znali s kojim političarem da uđu u dil. Dakle, socijalistička svojina SFRJ pretvorila se u fašističku. Odlika fašističke privatne svojine je da privatna svojina formalno postoji, ali je strogo kontrolisana gvozdenom čizmom političara. Gvozdena čizma se ogleda u tome što političari odlučuju zakone, odnosno pravila ekonomske igre, a najviše od svega imaju monopol nad štampanjem novca. Zbog ovog trećeg razloga, posebno zbog njega, ne možemo govoriti o slobodnom tržištu. U slobodnom tržištu vrednost novca se određuje tržišnim razmenama, a ne preko centralnog upravnog bankarskog organa. Dakle, privatizacija u SFRJ nije ispoštovala ni jedno pravilo realne tržišne privrede, pa zašto bismo onda i očekivali bilo koji pozitivni rezultat?

Ali, ako privatizacija nije urađena kako treba, onda budimo bar pošteni i prestanimo da se plašimo bauka privatizacije. Ono što se desilo je bila fašizacija. Ekonomski fašizam je prisutan u 100% zemalja sveta, uključujući i Ameriku, Nemačku, Francusku, Japan itd. Razlika je samo u udelu države u kontroli. U Americi je daleko manja nego u Francuskoj, ali daleko od toga da je mala. Dakle, kada sam predlagao da Francuska reši problem svojih neželjenih imigranata preko privatizacije, mislio sam na realnu tržišnu privatizaciju.

Vi sada sigurno imate jedno drugo veliko pitanje. Ako bi Francuzi zaista želeli da reše problem imigranata privatizacijom, kako bi mogli da budu sigurni da će do nje doći, a ne do dodatne fašizacije. Kao prvo, znanjem. Mora se prvo naučiti šta je prava privatizacija, a šta simulacija privatizacije. Da bi se nešto kontrolisalo, prvo se mora poznavati. A zatim, upornošću i insistiranjem na slobodi govora. Francuska odavno živi u fašizmu, ne samo ekonomskom, nego i u mnogim drugim oblastima. Kada bilo ko pokrene pitanje imigracije, rase, nekompatibilnosti suprotnih kultura, kvocijenta inteligencije, različitosti, obrazovanja, kada želi da dođe do nekih podataka da racionalno oduči šta da radi, na njega se obično obruši gomila medija – državnih plaćenika i zakona koji zabranjuju pristup ključnim podacima, koji su državna tajna, a ne bi smeli biti.

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements