Galerija

Moja netolerancija nije proizvoljna

Nekima zaista može da zvuči čudno zašto sa takvom oštrinom pričam o Muslimanima i zašto stalno nastojim da se Zapadnjaci odvoje od Muslimana i da je zajednički život dve strane nemoguć. Moja netolerancija se gradi godinama iskustvom, sazrevanjem i učenjem.

Čitavog svog života živeo sam pod raznim tiranima. Bio sam jedan od boljih đaka u srednjoj školi. Uvek sam se bavio kompjuterima kod kuće jer to malo što se učilo u školi nije bilo ni iz daleka dovoljno. Uvek sam sve sam učio, a komunisti pod kojima sam živeo u svemu su mi odmagali. Nisam mogao da kupim kompjuter, već sam morao da vučem roditelje sa sobom, još kao klinac u Minhen kod Čede Mraza. Sati i sati klackanja vozom u kupeu sa polupijanim Bosancima gastarbajterima. Komunisti su zabranili uvoz svih stranih kompjutera, a kasnije je bilo dozvoljeno, ali sa monstruozno visokim carinama. I onda jednog dana u mojoj školi, pojavila se neka komunjarska fukara, jedan klasičan beločarapan sa crvenim karanfilom zadenutim u rever sakoa i ponudio mi članstvo u SKJ. Taj koji je mene predložio nešto se gadno zeznuo, jer komunistima nikada nisu trebali dobri đaci individualci, već ambiciozni ponavljači. Naravno da sam odbio članstvo. Ali nisam tada to odbio sa gnušanjem. Moja mržnja i prezir prema njima gradili su se godinama. Da bi ste nekoga ili nešto temeljno mrzeli, morate ga dobro poznavati. U to vreme ja sam ipak bio samo mladić željan života i znanja, nisam se gnušao ni religioznih tipova, ni nacionalista, ni komunista. Moje gađenje prema njima, raslo je lagano, godinama.

Taman kada smo počeli da se oslobađamo komunista, pomislili smo da ćemo krenuti evropskim putem, da ćemo za koju godinu biti deo Evropske Unije, da će granice nestati i da ću moći da sednem u avion i otputujem gde hoću, na koliko hoću, ali i da se vratim. Godinama sam mislio da je EU raj na Zemlji. Bio sam mlad i glup. Ali, ipak, bio sam bolji od drugih, jer sam i dalje učio i produbljivao stvari i vremenom shvatio šta je i ta famozna Evropska Unija. Elem, na moju zaprepašćenje, granice umesto da nestaju, jednog dana, samo su se zatvorile. Polupijani gastarbajteri zavladali su Jugoslavijom. Nacionalistički ološ zamenio je komunistički ološ. Miloševićevci, Tuđmanovci, Izetbegovićevci i ostala sitnija bratija stezali su mi omču oko vrata. Ja sam bio topovsko meso. Postajalo mi je svaki dan jasnije da je moja budućnost da budem mrtav ili da budem ranjen i mentalno oboleo. Za koga? Za šta? Za to što nacionalistički talog, lideri prazilukovići, nacional-socijalisti, dakle nacisti, vuku svako na svoju stranu za svoju i samo svoju vlast i guzicu. Uz to, crkveni ološ, svi od reda, i katolici i pravoslavci i muslimani, bacali su benzin na vatru. Svetili su redenike vojnika, slali ih u borbu i neprestano huškali protiv onih iz druge vere.

Našao sam način da odem iz svog tog ludila. Bilo je teško, mučno i komplikovano, ali otišao sam. U inostranstvu, upoznao sam određen broj zemljaka i Srba i Hrvata i Muslimana. I u razgovorima sa njima šokirao sam se. 90% njih su bili Ultra-Srbi, Ultra-Hrvati i Ultra-Muslimani. Dakle, licemerne hulje. Jedno po jedno od tih poznanstava prekidao sam i sada više nemam nikakvih kontakata sa bivšim zemljacima. Nema ništa gore od salonskih nacionalista. Dakle, ja sam otišao jer sam bio protiv nacionalista bilo koje boje ili religije. Oni su bili daleko jači, nisam imao šanse. Nestao bih kao mušica koju brisač obriše sa soferšajbne. Mislio sam da je logično da ću u inostranstvu naći samo ljude slične sebi. Ne, shvatio sam da je 90% Balkanskih emigranata daleko gori od onih što su ostali. Izmet nad izmetom. Oni koji su se borili za nacionalističke ideje na frontovima, imali su barem hrabrosti da ginu za svoje ideale. Pogrešne ideale, katastrofalno pogrešne ideale, ali ipak, ginuli su. Ove hulje što se dovukle na Zapad, trošile su socijalnu pomoć koje su im Zapadne države redovno davale, živeli su u opštinskim stanovima koje im je država dala na korišćenje, ali svaki dan su bili zakovani kraj televizora, gledajući direktan prenos rata i navijali za svoj tabor. Napred Srbi, To Hrvati, Pokažite im Muslimani. Ja nikada nisam uzeo ni jedan jedini euro. Od svog početka na Zapadu, radio sam. Na crno, na belo, dovijao se, učio jezik. Preživljavao kako sam znao i umeo.

Ne mogu se tolerisati oni koji ti rade o glavi. Islamskom svetu je potrebno mnogo više ljudi kao Ajan Ali, prelepa i hrabra stamen žena

Ne mogu se tolerisati oni koji ti rade o glavi. Islamskom svetu je potrebno mnogo više ljudi kao Ajan Ali, prelepa i hrabra stamen žena

Ja razumem da svi vi religiozni, komunisti i nacionalisti niste rođeni sa tim ubeđenjima, već su vam decenijama mozak ispirali roditelji neznalice, škole državnih propagandista, organizovani goniči duhova i mediji sluge države. I to vam je velika olakšavajuća okolnost. Ali, džabe je to. Isto kao što nisu bili krivi oni zaraženi kugom, ipak zaraženi su morali da se odvoje od zdravog dela stanovništva, da bi iko preživeo. Eto, tako je to sa Muslimanima i zašto moraju da odu iz Evrope. Nisu oni krivi što su ih tretirali kao robove na lancu u zemljama Bliskog i Srednjeg Istoka, ali nismo ni mi zdravi krivi. Istina je da je najveći deo Muslimana neagresivan i da ignoriše veliki deo Kurana, ali ipak, oni su zarobljeni u svom identitetu. Isto kao što je većina balkanskih emigranata ostajala nacionalistička na hiljadama kilometara daleko od pakla iz kog su otišli, tako i većina, čak i veoma mirnih Muslimana ostaju Muslimani. Zadržavaju identitet. Možda će jako mali broj njih ući u direktnu borbu, ali oni mrze Zapadnjake i sve što mi predstavljamo. Džihadisti koji pucaju na nas, hrane se tom mržnjom. Oni znaju da imaju tu čak i nesvesnu podršku njihovih. Kažem, žao mi je svih tih ljudi, ali višak empatije ubija. Oni zaraženi kugom, moraju biti razdvojeni. Mi na Zapadu nismo u stanju da rešimo taj problem ako ostanu ovde. Mi i nemamo vojne snage da osvojimo čitav Muslimanski svet, a čak i da imamo, opet bismo samo produbili jaz. Umesto da nas prihvate kao oslobodioce od razorne vere, još bi više produbili mržnju prema nama. Ne, jedino rešenje je u razdvajanju. Mi ovde, oni tamo. Kako će oni tamo, ja zaista ne znam. Uopšte nemam ikakve nade da ima dovoljno opozicije u njihovom svetu da smanji to ludilo, ali moj instinkt za preživljavanjem je jači. Ja sam sebi važniji od drugih. Moj posao je da se borim protiv mojih ovde na Zapadu, da se rešimo monopola sile, jer i ovde gde živim vlada jedna jeziva vera, koja se zove državoljupstvo, ali nemamo snage da se borimo sa nekoliko vera u isto vreme. Svako mora da rešava svoju muku. Mi barem imamo teorijske podloge, mi imamo filozofiju i nauku na našoj strani. Muslimani nemaju ništa. Već vekovima imaju samo osvajanje i razaranje. Što oni druge, što drugi njih. Ali, zato, mi moramo njih da ostavimo na miru. Da se povučemo iz njihovih zemalja, jer time samo povećavamo njihovo zlo i nesreću, a i našu, kao odraz. Levičarska iluzija o multikulturalizmu je mrtva. Multikulturalizam znači ja volim ćevape, a ti plodove mora, ja volim džez, a ti jodlovanje. To je u redu. Ali ne mogu živeti zajedno ljudi gde barem jedna strana u srcu svoje doktrine ima reči da treba pobiti sve nevernike. I Hrišćani imaju te reči zapisane u svojoj Bibliji, ali za najveći broj njih danas, to je uvredljivo kada ih na to podsetimo. Oni su se distancirali. Tipičan evropski Hrišćanin uvek se pozove na Novi Zavet i na Hristove propovedi, kao na primer, voli svog neprijatelja, ko tebe kamenom, ti njega hlebom, ko tebi šamar, ponudi mu i drugi obraz itd. Ali, zato ovde na Zapadu postoji jedna još gora vera, državoljupstvo, koja je daleko efikasnija od Hrišćanstva. Dok popovi samo prete imaginarnim paklom, političari trpaju ljude u ovozemaljske zatvore i šalju u ovozemaljske ratove i otimaju ovozemaljske pare i naoružavaju naše neprijatelje, a nas su razoružali.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 28 min 40 sek

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika